Ovih dana pažnja javnosti bila je usmerena na 75. godišnjicu kraja Drugog svetskog rata, ali i na obeležavanje stradanja u Blajburgu koje je kulminiralo famoznom misom u Sarajevu. U te su se komemoracije uključili i državni čelnici, dok su na odavanje počasti partizanskim oslobodiocima i žrtvama okupatora i njihovih slugu poslali svoje izaslanike. O tim događajima, kao i o antisemitizmu u Evropi i odnosu prema prošlosti, novinar portal novosti.com razgovarao je sa Ernestom Herzogom, izvršnim direktorom u Svetskom jevrejskom kongresu, krovnoj organizaciji jevrejskih zajednica u preko sto zemalja koja ima kancelariju i u Zagrebu.
Kako Kongres 75 godina od Drugog svetskog rata ocenjuje situaciju u Evropi oko veličanja nacista i njihovih saradnika i negiranja zločina koje su počinili?
Iako su neki elementi negiranja i iskrivljavanja istine o Holokaustu prisutni u zapadnoj Evropi, to tamo nije tako veliki problem. Glorifikacija nacista i njihovih saradnika mnogo je veći problem postkomunističkih zemalja u kojima ova vrsta delovanja dobija aktivnu podršku vlasti i državnih institucija. To je fenomen koji se širi od Baltika do Balkana u gotovo svim zemljama. Gledajući što se događalo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini proteklih dana, verovatno niste mogli pronaći bolji primer za to. Doslovno je celi svet pozvao hrvatske vlasti da preispitaju svoj stav oko komemoracije i da odustanu od veličanja poraženih ustaških vojnika i stvaranja slike o njima kao o nekakvim mučenicima. Osim Svetskog jevrejskog kongresa i naših prijatelja iz lokalne zajednice u BiH pod vodstvom Jakoba Fincija, reagovale su brojne druge međunarodne i lokalne institucije: ambasade Izraela i SAD-a, poverenik Veća Evrope za ljudska prava, gradonačelnik Sarajeva, Srpska pravoslavna crkva,, antifašističke organizacije i druge organizacije civilnog društva, kao i dobar deo hrvatske javnosti. Međutim, predstavnici hrvatskih vlasti i Katoličke crkve u Hrvatskoj i BiH odlučili su sve to zanemariti i tvrdoglavo nastavili pokušavati stvoriti ostrvo hrvatske istorije u moru svetske istorije koji nema nikakve veze s morem u kojem se nalazi. Odlučili su pritom optuživati svakoga ko pokuša da se suprostavi misi kao nekoga ko je antikatolik i ko pokušava da oduzme verske slobode Katoličkoj crkvi. Jasno je da to nema nikakve veze s verskim slobodama, ali ima veze s revizijom istorije i veličanjem onih koji su počinili strašne ratne zločine.
Očito je zašto vlasti i institucije u tim postkomunističkim zemljama slede ove iskrivljene narative. Za veliki broj Litvanaca, Ukrajinaca, Hrvata i drugih, Hitler nije bio najveći neprijatelj njihovog naroda u 20. veku, njihove tadašnje vlade su zapravo sarađivale s Trećim Rajhom, već su to bile komunističke vođe koje su došli nakon rata. Računica je jasna – ko se borio protiv Staljina i Tita automatski postaje heroj, čak i ako je učestvovao u ubijanju i slanju Jevreja u koncentracione logore jer, konačno, takvi nisu učinili ništa loše Litvancima, Ukrajincima, Hrvatima i drugima, osim ako su baš bili protiv režima. Vlasti u tim zemljama često će pokušati prikazati svoj narod žrtvom ‘totalitarnih režima’, mešanjem i izjednačavanjem ili upoređivanjem Hitlerovog fašizma s komunizmom koji je usledio nakon toga. To su grubi pokušaji vlasti ovih zemalja da naprave reviziju istorije i da predstave svoje zemlje u isključivo pozitivnom i herojskom istorijskom svetlu. Činjenica da razumemo zašto ove države to rade nikako ne upućuje na to da se ne bismo trebali tome usprotiviti.
Imaju li reakcije Kongresa odjek s obzirom da u njima naglašavate da su osim Jevreja žrtve bili i drugi narodi?
Primarni cilj Kongresa je zaštita interesa jevrejskih zajednica u celom svetu. Sastavni deo toga je i naša dužnost da zauzmemo stav svaki put kada se bilo koja manjina, a ne samo jevrejska, suoči s progonom ili nepravdom. To važi i za reviziju istorije i relativizaciju zločina. Važno je podsetiti vlade da se lanac uvek kida na najslabijoj karici, a snaga društva i njegova sposobnost za napredak meri se najslabijom karikom – odnosom društva prema siromašnim, manjinama, podcenjenima i obespravljenima, a ne njegovom vojnom snagom niti najjačim karikama u društvenom lancu. NA kraju će od zemalja u regiji zavisiti hoće li naše reakcije uticati na odluke donesene na terenu. Mi smo samo tu da pokušamo pomoći – vođeni principom tikkun olam (popravljanje sveta) da ovaj svet učinimo malo boljim mestom za buduće generacije. U kontekstu naše nedavne reakcije o Blajburgu, bez ikakvog ćemo oklevanja slediti istorijsku istinu i nećemo prihvatiti očigledno lažne narative nacionalista koji su stvoreni u dnevnopolitičke svrhe, ali su i po svojoj prirodi vrlo opasni.
Koliko u Evropi ima antisemitizma i kakva je situacija u odnosu na pre deset godina?
Postoje loše i dobre vesti što se tiče ovog pitanja. Loša vest je da Evropa svedoči velikom porastu antisemitizma u poslednjih deset godina, a ogromna količina statističkih podataka koji podržavaju ovu tvrdnju je zastrašujuća. Pozitivno je to što je područje bivše Jugoslavije u velikoj meri pošteđeno ove pojave, pa iako antisemitizam beleži izvestan porast ne možemo reći da prati trendove strmog rasta kao u nekim drugim delovima Evrope gde se Jevreji ne osećaju sigurno i dosta ih razmišlja o odlasku zbog antisemitizma. Drago mi je što mogu reći da to zaista nije slučaj s ovom regijom. Jevreji se osećaju sigurnima na području bivše Jugoslavije i ako razmišljaju o odlasku iz matičnih zemalja to je uglavnom zbog ekonomskih poteškoća, a ne zbog antisemitizma.
Kako komentarišete dodelu ordena Vitez od Ladina episkopu pakračko-slavonskom Jovanu Ćulibrku za doprinos očuvanju uspomene na Jasenovac i očuvanju jevrejske kulture?
Vladika Jovan je napravio puno toga dobroga za očuvanje istinite uspomene na Jasenovac. Radeći to, naravno, stvorio je mnoge neprijatelje i na hrvatskoj i na srpskoj strani. Držanje ovog stava na njegovoj trenutnoj poziciji treba pohvaliti i ne uzimati zdravo za gotovo. Za to je potrebna velika doza hrabrosti. Siguran sam da on već zna da verovatno radite nešto ispravno kada vas istovremeno kritikuju i hrvatski i srpski ultranacionalisti koji se nikad ni u čemu ne slažu. Znam da vladika Jovan takođe dobija oštre kritike iz ekstremnijih krugova unutar Srpske pravoslavne crkve i to mu sigurno ne pada lako. Nadam se da neće popustiti pred pritiscima i da će nastaviti podupirati istinu o onome što se dogodilo u Jasenovcu.
Kako uopšteno komentarišete odnos hrišćanskih crkava prema Jevrejima?
Svetski jevrejski kongres ima dobre odnose i međureligijski dijalog s katoličkim i pravoslavnim crkvama širom sveta. S vremena na vreme desi se problem kao ovaj u Sarajevu prošle subote. Ponekad u pravoslavnim crkvama postoje sveštenici koji su opasno bliski lokalnim ultranacionalistima, koji su ujedno i antisemiti, ali moram reći da su to retki slučajevi. Ipak pratimo njihov rad jer pojedini sveštenici često mogu biti veliki centri uticaja i njihove bi se problematične ideje potencijalno mogle širiti daleko. Gore navedeni slučajevi doista su retki i moram reći da je sveukupni odnos s pravoslavnim crkvama u svetu dobar. Svakako postoji još prostora za bližu međureligijsku suradnju, posebno u borbi protiv rasizma, antisemitizma, islamofobije, ksenofobije i ostalih oblika mržnje. Dozvolite mi da parafraziram predsednika Kongresa Ronalda Laudera koji je rekao da nijedan oblik mržnje nije prihvatljiv, a da je najbolji način borbe protiv mržnje kad hrišćani vode borbu protiv antisemitizma i islamofobije, kad muslimani staju u obranu Jevreja i hrišćana, i kad Jevreji povedu borbu protiv onih koji mrze muslimane hrišćane.
Izvor: PortalNovosti