U beogradskoj sinagogi održana je ceremonija uručenja "Medalje pravednika među nacijama", koja je posthumno dodeljena Živoradu Bećagoviću, pravedniku koji je tokom Drugog svetskog rata u svojoj kući u Grockoj skrivao jevrejsku devojčicu Beti Đildu (Mandil) Kabiljo i njenu majku Leu. U pitanju je najviše priznanje koje Država Izrael i jevrejski narod ukazuju onima koji nisu Jevreji, a koji su u najmračnijim danima Holokausta, rizikujući svoje živote i živote svojih porodica, spasavali Jevreje od sigurne smrti.

Medalju je ambasadorka Izraela u Beogradu Avivit Bar-Ilan uručila Živoradovom unuku koji nosi njegovo ime - Živoradu Bećagoviću,  na ceremoniji kojoj je prisustvovala i 89-godišnja Beti Đilda Kabiljo. Ona je u Beograd došla iz Izraela, sa članovima svoje porodice koji žive u Americi i Izraelu.

Ambasadorka Bar-Ilan istakla je da je povod okupljanja u beogradskoj sinagogi iskazivanje poštovanja jednom činu humanosti, kako kaže, toliko veličanstvenom, da prevazilazi vreme, nacionalnost i veru.
‘Holokaust je bio vreme kada je čovečanstvo posrnulo, kada su mnogi izabrali ćutanje pred zlom. Ali to je bilo i vreme kada su retki i plemeniti pojedinci dokazali da moralna hrabrost jednog čoveka može razvejati tamu čitave epohe. Pravednici nisu pitali: „Šta će se desiti sa mnom ako nešto uradim?“ Već: „Šta će se desiti sa mojim bližnjima ako ne uradim ništa?“.U ime Države Izrael i jevrejskog naroda, želim da izrazim našu večnu zahvalnost porodici Bećagović, kojoj danas ukazujemo počast. Neka njihova priča nastavi da inspiriše generacije - u Srbiji, u Izraelu i širom sveta - da se odupru nepravdi, izaberu hrabrost i čuvaju dragoceni dar života’. rekla je ambasadorka.

Ceremoniji u organizaciji Ambasade Izraela prisustvovali su i ministri u Vladi Srbije Marko Đurić i Nemanja Starović, predsednici Jevrejskih opština Beograd, Sombor, Niš, Novi Sad, Pančevo, Zrenjanin, direktorka Memorijalnog centra Staro sajmište, Krinka Vidaković Petrov, kao i predstavnici diplomatskog kora u Beogradu.

Rabin Isak Asiel je podsetio da se Drugi svetski rat završio pre 80 godina, a da priče o dobroti i požrtvovanosti ljudi koji su spavali jevrejske živote isplivavaju na površinu i dan-danas.
"Istina se ne može sakriti. Blagoslov Božji je na pravednicima koji su spasili Jevreje", kazao je Asiel.

U ime porodice Bećagović, okupljenima se obratio unuk Živorad koji je istakao da je njegov deda bio hrabar i da se tokom rata nije bojao posledica po život. 

“Moj hrabri deda je tokom Drugom svetskog rata sačuvao i spasao dve Jevrejke, Leu i njenu ćerku Đildu Mandil. Aprila 1941. godine njih dve su prepešačile 30km iz Beograda, u rukama su imale lažne isprave i tako došle kod nas u Grocku gde su boravile tri meseca. U Grocku se Lea i Đilda opet vraćaju u proleće 1943. godine gde ostaju do oktobra 1944. godine. Moj deda je u to vreme svesno izlagao svoj život i život svoje porodice smrtnoj kazni zbog čuvanja Jevreja, bio je hrabar i nije se bojao posledica po život. Jedini njegov motiv je bio da sačuva živote i sačuvao ih je” rekao je Bećagović.

U ime porodice Mandil i u Đildino lično ime, okupljenima se obratila njena ćerka Oren Zah koja se zahvalila jevrejskoj zajednici, ambasadi Izraela i koja je specijalnu zahvalnost uputila predsednici Jevrejske opštine Niš, Jasni Ćirić, koja je prikupila sva svedočenja, uspomene, i svojim trudom i opsežnim istraživanjem ih sve dovela do ovog trenutka. 

"Od ovog dana naša je dužnost, moja i moje sestre, naše dece, da nastavimo ovu priču dve porodice, da je prepričavamo narednim generacijama. Naše porodice će zauvek biti povezane, jel znate kako to znam. Zato što 7. oktobra, nakon masakra, telefon je zazvonio i znate koje zvao? Žikica, i pitao je moju mamu hoće li da dođe kod njega dok rat traje. Ovo nije samo priča o dve porodice, ovo je priča o tome šta znači biti ljudsko biće i pomoći drugome kada je u nevolji.” zaključila je Zah.

Kako je porodica Bećagović spasila Leu i Đildu?

Beti Đilda Kabiljo rođena je kao Đilda Mandil u Beogradu 1936. godine od oca Mordehaja - Marka Mandila (nastradao u logoru Topovske šupe 1941. godine) majke Jelene Bećagović, udate Mandil (uoči udaje prelazi u jevrejsku veru i dobija ime Lea).

Sa samo pet godina Đilda se suočava sa prvim užasima rata koji odnosi bezbrižnost mirnog porodičnog života i donosi masovna hapšenja i progone Jevreja. Naime, kako u svom opsežnom istraživanju navodi predsednica Jevrejske opštine Niš Jasna Ćirić, "Za Đildinog oca, Marka Mandila, nevolje su krenule kada je bio uhvaćen u Beogradu 1941. godine. Nakon toga je odveden negde kraj Niša kao zarobljenik, odakle uspeva da pobegne, zatim se vraća u Beograd gde opet biva uhvaćen i zatvoren u logor Topovske šupe. Lea i Đilda, svake nedelje su sa drugim ženama odlazile u ovaj logor noseći Marku hranu. Jednom prilikom Marko je uspeo da svoju ćerku Đildu uvede u barake gde je videla prizore koji su joj zauvek ostali u sećanju. Zatvoreni ljudi ležali su na podu i senu, pokriveni tek ponekom pokrivkom i ćebetom. Kada su hajke i hapšenja Jevreja krenula, Lea i Marko uvidevši opasnost po živote započinju fiktivni razvod.."

U subotu 16.11.1941. godine, na dan kada će biti ubijen, Marko Mandil piše pismo svojoj ženi i detetu u kojem navodi da ide da potpiše razvod, i tako zaštiti od sigurne smrti svoju ženu i dete. Deo pisma prenosimo u celosti:

"..pazi na sebe i dete i poljubi je umesto mene i kaži joj neka bude dobra i kako sam željan da vas bar još jednom vidim ali i to ne mogu. Duško, sad je tačno 7 sati, još nisam potpisao razvod ali sad odmah idem u kancelariju i da svršim, tako ako bude nešto sa ženama, onda da ti budeš van toga. Sada vas pozdravljam i mnogo mnogo ljubi vaš tata. Đildu poljubi još jednom umesto mene. Tvoj muž Marko.”

Sutradan je Marko bio ubijen najverovatnije u Jajincima kraj Beograda. Rešenjem Jevrejskog duhovnog suda u Beogradu i Rabinata, brak Marka i Lee Mandil razveden je 15 dana posle njegovog pogubljenja.
Nakon toga, Lea i Đilda uz pomoć popa iz crkve Svetog Marka kod čije je porodice Lea šila, dobijaju lažna dokumenta pod imenom Bećagović Jela i Anđelka.

Sada sa imenima Jela i Anđelka, beže iz Beograda i odlaze za Grocku i tamo ostaju kod familije Živorada Bećagovića, koji je bio Lein rođak. Tu prvo ostaju 3 meseca, ali zbog opasnosti da ih ne otkriju odlaze u Beograd od avgusta do decembra 1941. a zatim u Kikindu nakon čega odlaze u šumu kod partizana, gde borave godinu i po dana. U proleće 1943. godine Lea i Đilda odlaze ponovo u Grocku kod Živorada Bećagovića gde se kriju do oslobođenja.

Porodica Bećagović ih je uspešno krila, svesno rizikujući svoje i živote svoje porodice na čemu će im porodica Mandil i njihovi potomci biti večno zahvalni. Po oslobođenju, Lea i Đilda se vraćaju u svoj stan gde su živeli pre rata. Decembra 1948. godine, iseljavaju se u Izrael; putujući brodom Kefalos, stižu u luku Haifa. U Izraelu, Đilda dobija ime Betty Mandil. Službenik nije znao kako da zapiše na hebrejskom jeziku njeno ime Đilda i ona tako postaje Betty.

Betty Đilda Kabiljo danas živi u Raanani u Izraelu. Veze sa porodicom Živorada Bećagovića i njegovim potomcima ostale su neraskidive, za sva vremena.
Kako je Đilda ispričala u razgovoru sa Jasnom Ćirić, Iako su znali da je njen otac Marko novembra 1941. godine odveden iz Topovskih šupa, mama i ona su prvo mislile da je odveden u Nemačku na prinudni rad, nisu znali da je ubijen. Tek 1997. godine preko Jevrejskog istorijskog muzeja je Đilda saznala gde joj je otac ubijen. Kako se seća, mama je Đildi često pričala "Da je tata živ, on bi nas našao na kraju sveta".

Tekst i fotografije: Isidora Bijelić, Foto arhiva: Jasna Ćirić