Vesti iz sveta i Izraela

Čeri Danijels (Cherrie Daniels), dinamična jevrejska mama i visoki zvaničnik Ministarstva inostranih poslova,  predstavlja Sjedinjene Države u vezi pitanja koja se odnose na  period Holokausta, uključujući obrazovanje, restituciju i spomen-obeležja. Od 2019. godine,radila je kao specijalni izaslanik američkog Stejt departmenta za pitanja Holokausta. „Specijalni izaslanik je tačka za kontakt u Stejt departmentu za sva pitanja vezana za Holokaust“, objasnila je Čeri nedavno u ekskluzivnom intervjuu za Aish.com. „Ponosna sam što radim taj posao.“
Kancelarija gospođe Danijels je upravo objavila Izveštaj u skladu sa američkim „Zakonom o pravdi danas za žrtve koje nisu dobile nadoknadu“ (JUST Act), i taj izveštaj predstavlja važan dokument kojim se evidentiraju napori zemalja širom sveta  u cilju restitucije imovine iz vremena Holokausta. On sadrži temeljnu procenu onoga što države rade na identifikovanju i vraćanju oduzete i ukradene imovine i  nudi smernice zemljama koje još uvek rade na vraćanju imovine  koju su zaplenili nacisti.

„Ja sam prva žena koja radi kao specijalni izaslanik za pitanja Holokausta“, ističe gospođa Danijels. Nakon preuzimanja funkcije u avgustu 2019. godine, odmah je pristupila radu na prikupljanju  procena  za  Izveštaj JUST Act  koje se izrađuju u 46 zemalja. „Zadatak je bio donekle opsežan“, kaže ona vrlo skromno. Ona predvodi mali tim koji radi na izveštaju i koji čine „ljudi koji su, poput mene, izuzetno posvećeni pitanju“ dokumentovanja Holokausta i evidentiranja restitucije, objašnjava gospođa Danijels.

Izveštaj JUST Act, koji je sastavljen u skladu sa  američkim zakonom koji je  donet konsenzusom obeju najvećih stranaka u maju 2018. godine, nastao je na osnovama međunarodne Deklaracije iz Terezina  koja je usvojena 2009. godine. Četrdeset sedam država učesnica (uključujući SAD) prihvatile su Terezinsku deklaraciju i obavezale se da će istražiti, identifikovati i obezbediti povraćaj ili naknadu imovine  ukradene tokom perioda Holokausta. Takođe su se obavezale da će učiniti više za dobrobit preživelih žrtava Holokausta i unaprediti obrazovanje o Holokaustu i održavanje sećanja na ovaj period. Izveštaj JUST Act za 2020. godinu je izveštaj o dosadašnjem učinku, u kome se vrši procena toga u kojoj meri zemlje koje su usvojile Deklaraciju ispunjavaju svoje obaveze. Gospođa Danijels veruje da je ovo najopsežniji izveštaj vlade Sjedinjenih Država o primeni svih aspekata Terezinske deklaracije.

Toliko jevrejskih zajednica je gotovo ugašeno u Holokaustu“, objašnjava ona, a želja da se poštuje sećanje na njih i traži mera pravde za preživele i njihove naslednike vodi je u njenom radu. U svom izveštaju, gospođa Danijels  želi da naglasi veličinu ovog gubitka. „Svako poglavlje započinje time koliko je Jevreja zvanično bilo na početku Holokausta u svakoj  od ovih zemalja i koliko ih je preživelo“, objašnjava. Izveštaj uspešno nadilazi suvoparni jezik mnogih birokratskih dokumenata i nudi elokventno svedočanstvo o  jevrejskom životu u zajednicama pre nacističke ere i danas. Prožimajuća iskrenost i lepota izveštaja rezultat su napora prvorazrednih istraživača i izvanrednog rada osoblja američkih ambasada širom sveta, navodi gospođa Danijels. Rekli bismo da je ovaj izveštaj takođe i dokaz njenog jedinstvenog načina rukovođenja.
Mada je gospođa Danijels rođena u Sjedinjenim Državama, njena porodična istorija takođe pruža uvid u način na koji je istorija teško pogodila mnoge jevrejske zajednice.

„Oba moja roditelja su rođena u Iranu“, kaže. Otac joj je umro dok je bila dete. Gospođa Danijels i njen brat odrasli su u Teksasu,uz svoju majku koja sada živi blizu Atlante u Džordžiji. „To što sam persijska Jevrejka mi daje zanimljivu perspektivu“, primećuje ona. „Ja sam Amerikanka persijskog porekla, a suprug mi je Aškenazi - oba ta identiteta ogledaju se u našoj porodici.“ Želi da njena deca odrastu svesna raznolike jevrejske istorije svojih predaka, statusa mnogih Jevreja koji su kroz istoriju u jednom ili drugom trenutku bili imigranti i da na osnovu toga  steknu sposobnost da se suprotstave netrpeljivosti, predrasudama i mržnji. „Kao Jevrejin,  osećate još veće olakšanje što se te stvari više ne ponavljaju“, ističe gospođa Danijels.

Kako Holokaust tone sve dublje u prošlost, i dok poslednji preživeli ovog pogroma broje svoje poslednje godine, gospođa Danijels navodi da je  danas važnije  nego ikad sačuvati njihovo sećanje i svedočanstvo kao direktnih očevidaca „Holokaust nije samo stvar istorije“, ističe ona, „ važno je i kako  će on uticati na našu budućnost. Kako ćemo videti putokaze koji ukazuju na buduće progone i šta ćemo sa tim informacijama? Kako ćemo prepoznati te putokaze – kao što je virulentni antisemitizam - koji su doveli do ovog najvećeg progona Jevreja i drugih naroda? I kako da obezbedimo da se ovakva zverstva više  nikome ne dogode?“
Gospođa Danijels primećuje da joj duga karijera u američkom Stejt departmentu, kao i jedinstvena porodična priča, daju osećaj hitnosti kada su u pitanju različiti aspekti njenog rada.
Od 2003. do 2006. godine, gospođa Danijels je radila u Jerusalimu, kao direktor Američkog centra pri Ambasadi SAD. Bilo je to važno vreme u njenom životu: mada  je uživala u privilegiji da tri godine provede živeći u jevrejskoj državi,  bila je prinuđena da se za to vreme sa svojim budućim suprugom zabavlja „na daljinu.“ (On je živeo je u Vašingtonu, i njih dvoje su se venčali čim se vratila kući.) 
Seća se da je u Jerusalimu ugostila Edvarda O’Donela (Edvard O’Donnell) koji je u to vreme,  početkom 2000-ih, bio specijalni izaslanik Stejt departmenta za pitanja Holokausta. U tom trenutku, imala je osećaj da je od velikog značaja biti u Jerusalimu, glavnom gradu jevrejske države, ugostiti ovog zvaničnika i razgovarati s njim o ključnim pitanjima restitucije i sećanja na Holokaust. I sada kada je lično na čelu kancelarije specijalnog izaslanika, ona nastavlja da se oslanja na ambasadora O’Donela i druge svoje prethodnike na ovom položaju kao na svoje mentore.

Nakon venčanja, gospođa Danijels i njen suprug izgradili su svoju porodicu dok je ona služila u inostranstvu, predstavljajući Sjedinjene Države. „Trudim se da služim u zemljama u kojima postoji bar mala jevrejska zajednica“, objašnjava ona, tako da ona i njena porodica mogu učestvovati u jevrejskom životu.

Gospođi Danijels je drago što su njena deca imala priliku da vide kakav je život u zemljama sa malom, ali dinamičnom jevrejskom populacijom. Sada, kada joj se porodica za stalno preselila  u Vašington, njena deca pohađaju lokalnu jevrejsku dnevnu školu. Želi da shvate da nisu svi Jevreji privilegovani da žive u mestima sa velikim jevrejskim resursima.
Kako se Holokaust povlači iz sećanja, gospođa Danijels insistira na tome da je važnije nego ikad da se obezbede kvalitetno, istorijski tačno obrazovanje, komemoracija i sećanje na Holokaust. Pritisak stalne trke sa vremenom „je nešto što veoma osećamo u ovoj kancelariji – jer zahtevamo zakasnelu meru pravde za preživele i naslednike žrtava Holokausta“, objašnjava ona.

Uprkos izuzetno dugim, iscrpljujućim satima i prenatrpanom rasporedu putovanja, njen suprug i deca su uzbuđeni zbog njenog posla, „a moja mama kaže da je ponosna na mene“
Njena mama i deca mogli bi u šali reći da je gospođa Danijels superheroj. Jevrejski mudrac Hilel  bi je umesto toga verovatno nazvao vođom. „Na mestu gde nema vođa, nastojte da budete vođa“, podučavao je pre dva milenijuma (Pirke Avot 2: 6). Uz pomoć Čeri Danijels, SAD  predvode svet u promociji onoga što je učinjeno ali i u ukazivanju na ono što ostaje da se učini kako bi se omogućio povratak imovine koju su nacisti ukrali pravim vlasnicima, i u unapređenju obrazovanja o Holokaustu.