"Pandorina kutija je davno otvorena. Ovaj rat, u kojem je arapska strana neprekidno, nelegalno i agresivno ciljala civile, dok je izraelska strana neprekidno, legalno i odbrambeno odgovarala napadima na vojne ciljeve, počeo je 1929. godine", kaže vrhovni rabin jevrejske zajednice u Srbiji Isak Asiel, objašnjavajući u razgovoru za „Politiku” uzroke i posledice rata između Izraela i terorista iz Hamasa, koji je otvorio Pandorinu kutiju u kojoj najviše stradaju civili. Najpre, u napadu Hamasa 7. oktobra stradali su Jevreji u kibucima u blizini pojasa Gaze, sada, još mnogo više – Palestinci u Gazi.
Na pitanje da li je ovo najkrvaviji rat između Jevreja i Palestinaca od stvaranja moderne Države Izrael, ili je samo, zbog savremenih tehnologija, vidljiviji svetu, rabin Asiel napominje da je ovaj rat zapravo počeo pre 94 godine, „dobro planiranim i pažljivo koordinisanim masakrom šezdesetoro jevrejske dece, žena, staraca i drugih nenaoružanih civila koji su živeli u biblijskom gradu Hebronu, u kojem su Jevreji mirno i neprekidno živeli od kako istorija postoji”.
„Među žrtvama ovog zločina protiv čovečnosti bilo je mnogo Jevreja koji nisu bili doseljenici. Masakr iz 1929. bio je najava masakara civila koji su nailazili – vrlo slično Kristalnoj noći koja će se dogoditi devet godina kasnije, a koja je bila najava Holokausta. To je takođe bio prvi slučaj ’etničkog čišćenja’ u Palestini, pošto su svi Jevreji iz Hebrona ili bili ubijeni ili izbačeni iz grada u kojem su Jevreji živeli hiljadama godina. Između 1948. i 1967. godine palestinski fedajini, koje su sponzorisali Egipat i Sirija, ubili su stotine izraelskih civila u napadima preko granice. Godine 1967, svaka arapska armija – egipatska, sirijska, palestinska, jordanska i iračka – gađala je izraelska civilna naselja, što je bilo kršenje zakona ratovanja. Od kraja rata 1967. isključivi fokus palestinske agresije bili su civili, kako unutar Izraela, tako i u celom svetu”, ističe Asiel.
U Gazi je dosad poginulo više od 9.000 ljudi, od kojih su trećina – deca. Mislite li da je odgovor Izraela na napad i zverstva koja su počinili hamasovci ipak nesrazmeran? Kako povući granicu između prava na odbranu i osvete, odmazde?
Sam broj žrtava ne određuje moralnost ili legitimnost vojnih operacija. Pa ipak protivnici Izraela se fokusiraju na „činjenicu” koja navodi na pogrešan trag – stradalo je više Palestinaca nego Izraelaca. Palestinski izveštači upadljivo preteruju kad javljaju o broju žrtava, kao što je bio slučaj posle borbi u Dženinu 2002. godine. Palestinci su najpre tvrdili da je Izrael „masakrirao” 3.000 civila. Onda su taj broj smanjili na 500. Sekretar UN je ustanovio da je ukupan broj ubijenih Palestinaca bio 52, od kojih su dobar deo činili naoružani borci. Velika većina ubijenih Palestinaca bila je direktno uključena u terorističke aktivnosti. Oni koji nisu u njih bili uključeni ubijeni su slučajno, u toku legitimnih vojnih aktivnosti protiv terorista. Od 1.400 mrtvih na strani Izraela u napadu Hamasa 7. oktobra, 1.100 su bili nevini civili, mnogi od njih žene, deca i starije osobe i, da napomenemo, 229 kidnapovanih civila. Svako takvo ubistvo predstavlja akt ubistva s predumišljajem. Porediti slučajne žrtve među civilima tokom legitimne samoodbrane od terorizma s ciljanim ubijanjem nedužnih civila, slično je poređenju leka s otrovom. I jedno i drugo može da vodi ka smrti, ali je u prvom slučaju to tragičan, ponekad predvidljiv, uzgredni efekat, dok je u drugom to direktno nameravani rezultat. U jasnoj suprotnosti s načinom rada terorista – ubiti što više nevinih Jevreja, ne birajući sredstva – stoji činjenica da ubijeni palestinski civili nisu bili nameravane mete izraelskih antiterorističkih napora. Za palestinske teroriste, koji namerno ciljaju nedužne izraelske civile, važi obrnuto. Namerno se skrivajući i delujući u centrima civilne populacije, palestinski teroristi koriste sopstvene civile kao štit. Korišćenje civila kao štit predstavlja prekršaj međunarodnog prava, a civili koji su ubijeni dok su korišćeni kao štit, po međunarodnom pravu, smatraju se žrtvama onih koji su ih koristili kao štit, ne onih koji su legitimno pokušavali da napadnu određeni vojni cilj – kao što je naoružani terorista. Trinaestogodišnji bombaš-samoubica jednako je opasan kao i onaj od dvadeset i pet godina i Izrael ima jednako pravo da se brani od obojice.
Kako zaustaviti te užase?
Jedini način da izraelski vojnici prestanu s ubijanjem dece i žena jeste da Palestinci prestanu da ih upotrebljavaju kao teroriste. To je, međutim, malo verovatno jer su terorističke vođe već obavile surovu računicu: njihovoj stvari uvek koristi kad izraelski vojnik ubije Palestinku ili palestinsko dete. Otišli su čak tako daleko da fabrike koje prave bombe postavljaju pored vrtića i osnovnih škola, tako da, kad bi Izrael napao fabriku bombi – stradaju i deca. Smeštanje takvih fabrika u blizini dece povećava i rizik od nesreće u slučaju greške. Palestinski propagandisti razumeju i eksploatišu realnost da se pristojni ljudi razbesne kad god neko dete strada i često ne zastanu da bi se zapitali treba li osuditi stranu koja je pucala ili stranu koja je namerno dovela dete u opasnost.
U medijima se može pročitati da je uzrok svih problema koji sada dele Bliski istok bilo formiranje Države Izrael?
To je kao da kažete da je samo postojanje Jevreja uzrok svih problema. Veza jevrejskog naroda s zemljom Izraela neprekidna je skoro četiri hiljade godina i ne može se dovoditi u pitanje. Obilje dokaza je u Bibliji. Jednako snažna veza postoji između jevrejskog naroda i Jerusalima i ona je od posebnog značaja jer neki Arapi pokušavaju da preprave istoriju i tvrde da su Jevreji „strani okupatori” ili „kolonijalisti” i da nemaju stvarnu vezu s tom zemljom. Lako je dokazati da je to laž. Ignoriše se i nezgodna činjenica da je Jerusalim, kada je bio pod vlašću muslimana, bio duboka provincija. Nikada nije bio politički, verski ili ekonomski centar. Po sporazumu o prekidu vatre, kojim je završio izraelski Rat za nezavisnost, oblast Gaze je pripala Egiptu, koji nije dao suverenitet arapskom stanovništvu i palestinskim izbeglicama koje su se tamo smestile. Jordan je tada držao Zapadnu obalu i Istočni Jerusalim i ništa nije učinio da bi se osnovala palestinska država. U tom periodu 1964. osnovana je Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO), čiji cilj nije bio stvaranje države na mestima pod upravom Egipta (Gaza) i Jordana (Zapadna obala), već eliminacija Izraela i osnivanje arapske palestinske države na teritoriji cele Palestine. U godinama koje su sledile, terorizam u organizaciji PLO počeo je da uzima svoj smrtonosni danak. Poruka koju je Arafat slao na arapskom jeziku je i ona koju danas Hamas šalje: Izrael nema pravo na postojanje.
Kako živi oko 1,5 miliona Arapa u Izraelu? Da li žive u aparthejdu?
Integrisani su u društveni, politički i kulturni život Izraela i vrlo dobro znaju da u Izraelu postoji nezavisni pravosudni sistem koji zauzima poštovano mesto u životu te nacije i koji ne okleva da nadglasa odluke vlade, čak i vojske. One odluke za koje se ustanovi da nisu saglasne s duhom ili slovom izraelskih zakona.
Kako komentarišete parole „Slobodna Palestina”?
Ta parola je poziv na uništenje Izraela.
Zašto je Izrael podigao ogradu oko Gaze i često se spominje da Palestinci žive u getu gde nisu humani uslovi za život? Zbog toga je, kako se čini, u ovom ratu veći deo sveta protiv postupaka Tel Aviva.
Ograda je bezbednosna prepreka protiv upada terorista. Vaš list, „Politika”, svojevremeno je objavio tekst da Turska podiže „zid bezbednosti” prema Iranu kako bi sprečila upade kurdskih militanata – „terorista”, kako ih nazivaju turske vlasti – iz susedne zemlje. U isto vreme, radovi na podizanju betonske međe na granici prema Siriji uveliko se privode kraju kako bi se obuzdalo kretanje pripadnika Islamske države i kurdskog PKK. Ima i drugih primera zemalja koje su pribegle ovakvom rešenju. Od 2005. godine Gaza je bila pod vođstvom palestinskih vlasti i predsednika Mahmuda Abasa, koga je Hamas silom oterao i 2007. godine preuzeo potpunu kontrolu nad tim područjem. Hamas je dobio potpunu podršku Irana, sve snabdevanje usmerio u vojne svrhe, ispalio nebrojene rakete na Izrael, izgradio tunele za infiltraciju, a stanovništvo sprečio da se posveti političkom, društvenom i ekonomskom razvitku.
Mnogo se u ove tri, četiri nedelje pričalo o korenima rata u Palestini/Izraelu, a manje o tome kada će i kako da se okonča, ako je moguće zauvek. Benjamin Netanjahu kaže – nećemo stati dok ne uništimo Hamas. Da li vi mislite da bi to „uništenje” ovog i ovakvog Hamasa sprečilo neke nove generacije Palestinaca da uzmu oružje u ruke, ako se ništa drugo ne promeni?
Da su palestinske vlasti, posle sklapanja sporazuma u Oslu 1993. godine, počele da uvode vrednosti tolerancije i koegzistencije u školske programe, možda bi generacija mladih terorista drugačije radila. Zavedeni su da poveruju da za Arape i muslimane nema uzvišenijeg poziva osim samožrtvovanja dok ubijaju što je moguće više omraženih Jevreja – sinova „majmuna i svinja”, kojim rečima neki od njihovih govornika označavaju Jevreje. Rešenje je u odbacivanju kulture mržnje, nasilja i smrti.
Svetom se širi antisemitizam, od Amerike, preko zapadne Evrope do Turske. Kako to Jevreji doživljavaju?
Sa zebnjom. Sve do Holokausta, neprijatelji Jevreja, bez obzira na to da li su bili pagani, hrišćani, muslimani, ljudi doba prosvetiteljstva, levičari ili nacisti, svi su javno i ponosno govorili o svom protivljenju Jevrejima. Međutim, otkako su javno pokazani nacistički zločini, sebe nazivati protivnikom Jevreja postalo je tabu. Zato danas, prvi put u istoriji, antisemiti poriču da su antisemiti. U stvari, savremeni antisemiti idu korak dalje i insistiraju da oni, u suštini, vole Jevreje. Anticionizam je jedinstven samo u jednom: to je prvi oblik mržnje prema Jevrejima koji poriče da mrzi Jevreje. Izjava da anticionisti nisu neprijatelji Jevreja, uprkos zastupanju politike koja bi vodila masovnom ubistvu Jevreja, nedosledna je. Ako se zna da će, ukoliko anticionizam postigne svoj cilj, doći do ponovljenog Holokausta Jevreja, pokušaji da se napravi razlika između anticionizma i antisemitizma većini Jevreja zvuče demagoški.
Govorite o razlikama između antisemitizma i anticionizma...
Jevrejima je potpuno svejedno da li će uništenje jevrejskog nacionalnog pokreta i jevrejske države, Holokaust tri miliona Jevreja u Izraelu, i kasnije prepuštanje svetskog jevrejstva na milost i nemilost sveta, bez sopstvenog pribežišta, biti sprovedeni u ime anticionizma ili antisemitizma. Zanimljiva je istorijska činjenica da ljudi koji to žele da izvedu sada sebe nazivaju anticionistima umesto antisemitima. Možda postoji razlika između aspekata jevrejskog života koje anticionisti i antisemiti mrze. Te razlike, međutim, zanimljive su samo istoričarima. Za Jevreje, posledice su identične. Stvaranje Izraela nije smanjilo antisemitizam – ni za Jevreje koji žive u svetu, čak ni za Jevreje Izraela. Zaista, jevrejska država je, u stvari, pojačala antisemitizam. Mržnja prema Jevrejima i njena najnovija inkarnacija, mržnja prema Izraelu, jesu cena koju Jevreji plaćaju za ulogu koju igraju u istoriji.
Politika.rs
Sedište
