Wolf Zelmanovič, vodoinstalater iz Poljske, i teča predsednice Jevrejske opštine Niš Jasne Ćirić, jedan je od retkih zatočenika Aušvica koji je tokom dvogodišnjeg zarobljeništva uspeo da preživi u ovom zloglasnom logoru smrti. Naime, 29. Avgusta 1943. godine Wolf je zajedno sa 2000 Jevreja, među kojima su bili njegova supruga Naha i dete, prebačen u Aušvic. Po dolasku, ubrzo nakon selekcije, 1392 muškarca je raspoređeno u logor dok je ostalih 608, među kojima je bila i njegova porodica, ubijeno u gasnim komorama.
S obzirom na to da je kao vodoinstalater radio po logoru, veruje se da mu je upravo zanat spasao život. Više informacija o njegovom zatočeništvu, osamdeset godina kasnije pronašla je Jasna, koja je listajući sajt na kome se objavljuje stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu pronašla fotografiju cigle na kojem je bilo urezano mesto njegovog rođenja i logorski broj.
Fotografija cigle na kojoj su bili urezani podaci Wolfa Zelmanoviča
”U potpisu je bilo da se oni koji nešto znaju o njima jave” kaže Jasna.
Tragom te informacije, pokušavajući da sazna nešto više, Jasna je kontaktirala sa Memorijalnim centrom Aušvic kojem je poslala fotografiju koju je pronašla. Ubrzo joj je stigla potvrda da je fotografija uslikana u bloku 7, Aušvica 1, kao i da su oni u svojoj evidenciji imali samo broj zatočenika ali ne i ime zbog čega su joj se zahvalili na dodatnoj informaciji.
U dokumentaciji koju je dobila od Memorijalnog centra pored Zelmanovičevih podataka je bila evidentirana i njegova supruga Naha Kaplen. Više informacija o tečinoj prvoj supruzi i detetu predsednica JO Niš nije uspela da sazna jer kako su iz Memorijalnog centra objasnili “Nemci nisu vodili evidenciju onih koje su odmah po dolasku u logor ubijali”.
Foto: Memorijalni centar Aušvic
Nakon dvogodišnjeg zatočeništva, po oslobođenju Aušvica u januaru 1945. godine Zelmanoviča prebacuju u prihvatni logor za Jevreje u Italiji gde upoznaje svoju buduću ženu, Matildu, tetku Jasne Ćirić.
“Matilda je bila deportovana iz Albanije. Iste godine su se venčali i brodom otišli u Kanadu gde je teča promenio prezime u Zelman. Bili smo veoma bliski, ja sam sedamnaest puta išla kod njih u Kanadu, a teča i tetka su dolazili u Niš. Poslednji put ovde je bio 1969. godine. Tetka je preminula 2004. godine a on je poživeo još 11 godina i preminuo u svojoj 97. godini”. priča Jasna.
Volf Zelman sa suprugom Matildom, foto: Arhiva Jasne Ćirić
Izbegavši strašnu sudbinu, Zelman je mnogo godina nakon rata bio ubeđen da je jedini od svoje porodice preživeo. Pored supruge i deteta, u Aušvicu je ubijeno njegovih sedmoro braće i sestara kao i pedesetak rođaka. Međutim, prema pisanju pojedinih poljskih medija, tek 20 godina od oslobođenja Zelman je dobio pismo iz kojeg je saznao da je užase logora preživeo i njegov brat Marek.
Jasna sa tečom i tetkom, Foto: arhiva Jasne Ćirić
Dokaz da se Zelman nalazio u bloku 7, Aušvica 1 je upravo potpis i broj koji su pronađeni urezani na jednoj od cigala bloka. Broj koji je nađen na cigli, bio je identičan sa onim koji je Zelman imao na ruci.
Što se tiče potpisa poput Zelmanovičevog, bitno je istaći da su mnogi ovakvi zapisi koji su ostali urezani na opekama, vratima i klupama za mnoge zarobljenike bili jedini tragovi o njihovom zatočeništvu u Aušvicu. Prema poslednjim statističkim podacima, postoji nekoliko stotina sličnih zapisa a poslednji datiraju tri nedelje pre oslobođenja ovog logora.
Tekst: Isidora Danić
Sedište
