Imam sedamdeset godina, posle logora se nisam ubio i nisam poludeo, niti sam se propio. Više puta sam se zaljubio i skoro svaki put se oženio. Klonio sam se ljudi kad su me spopadali košmari i pokušavao sam da pišem. Od pisanja sam živeo, pa sam pisao svašta. Ja sam svoje odradio – rezimirao je Dorđe Lebović, negde pred kraj, svestan da treba da se oprosti od burnog żivota.
A za 76 godina bio je logoraš u Aušvicu, prvi predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije, jedan od osnivača Beogradskog kruga, direktor Drame Beogradskog dramskog pozorišta, scenarista filmova „Valter brani Sarajevo“, „Partizanska eskadrila“, „Most“, novinar, humorista, kustos Muzeja pozorišne umetnosti, pisac čije su drame izvođene na desetak jezika na raznim svetskim pozornicama, otac dve kćerke iz tri braka... Uspeo je strasno da živi taj život, začet u Somboru.
Jevrejska porodica Lebović, sa očeve strane, i Zajdner sa majčine, pripadala je neolozima, nisu bili pobožni. Poštovali su jevrejske praznike, ali kao i većina stanovništva tog doba, jeli su trefl – nečistu hranu po jevrejskim kanonima. Išao je u mešovitu školu, igrao se sa nejevrejskom decom. U tom malom mestu gde je priroda po meri čoveka, razni jezici i religije nisu sprečavali ljude da lepo žive.
Za praznike je išao sa familijom u sinagogu, sa bakom Švabicom išao je u evangelističku crkvu, sa drugaricom i njenom bakom u pravoslavnu, sa sestrom svoje maćehe u katoličku. Voleo je sve te različite crkvene obrede, ali zavisnost prema Bogu nije stekao. Život mu je bio idiličan sve do dolaska fašista na vlast u Nemačkoj, 1933. godine. Tada je Jevreje na severu Bačke zapljusnuo prvi talas antisemitizma. Doživljavali su neprijatnosti od Nemaca, Mađara, a donekle i od Hrvata. Bio je osnovac i ništa nije znao o nacionalističkim strastima dok ga jednog dana grupa „malih Švaba“, nešto starijih od njega, nije uvukla u napušteni vinski podrum u centru grada, mesto koje su Somborci zvali „Pakao“. Vezali su ga za stub, tukli i pretili da će mu odseći nos samo zato što je Jevrejin i da se to izdaleka vidi. Brkati Srbin iz susedstva čuo je galamu, utrčao u podrum i spasao ga. To je bio prvi njegov susret sa probuđenim nacionalizmom, a kasnije ga je izistinski upoznao u Nemačkoj, u jednom stvarnom paklu, nacističkom.
Krajem 1942. godine, njegov otac je mobilisan u mađarske radne jedinice, odveden na ruski front, gde je iste godine i poginuo. Od dve stotine odvedenih Jevreja vratila su se samo šestorica. Krajem marta 1944. prekinuta je nastava u njegovoj školi, dobio je svedočanstvo šestog razreda gimnazije, a početkom aprila izašao je zakon o obaveznom nošenju jevrejske zvezde na grudima i leđima. Đorđe je već prvog dana skinuo zvezdu i lutao gradom. Prolaznici su se pravili da ga ne vide, a jedan njegov poznanik iz nižih razreda, Srbin, uzeo je njegovu zvezdu, stavio je na grudi i tako su šetali gradom. Srećom nisu sreli nijednog žandara, komšije su prolazile pognute glave, a čovek koji je radio u kiosku kao prodavac, Mađar, zlurado se smeškao i kroz dvogled pratio šta se dešava na placu gde su kupili Jevreje. Dva dečaka sa jednom zvezdom su primetila i profesora latinskog Jakova Slavickog koji ih je sa prozora kuće gledao i plakao. Drug ga je tog dana dopratio do kuće i Đorđe je bio jako ponosan na njihovu hrabrost. Kasnije će još mnogo puta imati priliku da proverava granice sopstvenih moralnih načela.
Hapšenje Jevreja je u Somboru počelo 20. i 21. aprila. Bilo ih je oko 1.200, a skupljani su nekoliko dana da ne dođe do panike.
„Moja majka, njena sestra Elizabeta sa petogodišnjim sinom Đorđem, brat i ja, pokupljeni smo poslednjeg dana. Sećam se, obeležio sam stranicu u knjizi koju sam čitao, zaklopio knjigu i krenuo na putovanje sa koga povratak nije bio predviđen“, stoji u Lebovićevim beleškama, koje su posle njegove smrti objavljene u autobiografskom romanu „Semper idem“.
Posle skoro dvogodišnjeg boravka u Aušvicu i drugim logorima po Nemačkoj i Austriji vratio se u svoj rodni grad, pravac u školsku klupu da nastavi školovanje. U gradu nije zatekao nikog svog i ništa svoje. Osim uspomena. Stariji brat se vratio pre njega, počeo je nov život u Novom Sadu, ali je ubrzo otišao za Izrael. Đorđe je u početku živeo u napuštenoj kući za služinčad, sa dvojicom jevrejskih dečaka; koji su bili bez porodice kao i on.
„U logoru nisam nijednom zaplakao, a tada u Somboru, na slobodi, kada sam saznao da me ne čekaju ni deda, ni baka, a verovao sam da su bar oni živi, ja sam se rasplakao. Sam, u pustom parku na klupi, grcao sam kao dete. Shvatio sam da je sve razoreno, da sam, doduše, izašao iz pakla, ali da ću pakao zauvek nositi u sebi“, čita mi iz njegovih spisa Zlata Jakovljević Lebović, glumica i treća Đorđeva supruga.
POZIVNICA ZA SMRT
O tom paklu Zlata je dosta slušala.
„Procedura prljema prildošlica na stanici u Aušvicu bila je zapanjujuće perfektna - veoma ljubazan prijem dobrodošlice. Bili smo izmučeni od puta, zbunjeni i u šoku, a uglađeni Nemci u čistim i ispeglanim uniformama pokretali su nas kao marionete. Grupa SS-oficira i nacističkih lekara (imali su oznake na rukavu) razvrstavala nas je bez buke i histerije (levo i desno). Sve se odvijalo brzo, cinik bi rekao - sjajno, nacisti i pridošlice, njihove žrtve, funkcionišu kao dobro uigran tim.“
Zlata i Đorđe su osim ljubavi i strasti, bili i ozbiljni partneri u razgovoru. Zlata je slušala, Đorđe je pričao. Kada bi osetila da malo proklija humor dok govori o strašnim stvarima, povišenim tonom bi ga prekinula: „Đorđe!“
„Zašto me opominješ, tako je bilo“, kratko bi odgovorio i nastavio: „Nas stotinu iz mog vagona (transport od preko dve hiljade ljudi) bili smo među prvima koji su ušli u proceduru na rampi. Razumeli smo šta nam ‘ljubazne Uniforme’ govore i nismo zapitkivali, bili smo poslušni. Čini mi se da je sve trajalo veoma kratko, ni tren, a već smo bili razvrstani. Vremena za suze i reči oproštaja nije bilo. Moja majka, njena sestra, njen petogodišnji sin, moj brat i ja, zbunjeni i dalje, stajali smo u različitim grupama i samo smo se osvrtali, tražeći pogledom jedno drugo. Naravno, sve dok je to bilo moguće. Dobro pamtim ženu, jednu od logorašica, zastala je kraj mene i zagledala se u moj narandžasti ruksak (majka ga je sašila za put i na njemu izvezla moj monogram). Pogled te žene, njene oči neću nikada zaboraviti. Dok me je gledala, kao da sam se otrgao umoru i naslutio strašnu tajnu mesta gde su nas doveli. Bio sam još dečak, ali tada, na neki čudan način, postao sam odraslo ljudsko biće. Naučio sam u detinjstvu od moje hrabre majke da se nada ne sme gubiti.
Sa kapije su nas odveli u saunu - pravo u kupatilo, u Aušvic dva. Tu sam poslednji put video majku. Zastao sam tada skamenjen, a majka mi je mahnula. Mnogo kasnije, čuo sam dve varijante njene smrti, da se ubila, i da je umrla od iscrpljenosti. Ishod je bio isti - nije više među živima.
Poljski Jevreji su nam uzeli odeću i sve što smo imali, sem cipela i kaiša (cipele su mi ubrzo ukrali, a kaiš sam vratio u Sombor). Tu su nas šišali Poljaci, većinom poljski Jevreji i tada, od njih, od logoraša, ja sam doživeo prve grubosti u logoru. Čupali su nam kosu, šišali su nas tupim brijačem, a kada bi se neko pobunio, dobio bi ozbiljne batine. Govorili su nam da smo ‘ovce’, da smo zaslužili da odemo u dim, kad smo dozvolili da nas dovedu ovde. Svi oni su imali veliki logorski staž i bili su veoma besni u ophođenju sa nama. Dobili smo prugasta odela i smešteni smo na zemlju u ispražnjenoj baraci ciganskog bloka u Birkenauu. Sutradan na apelu, prozivci, veća grupa nas između 12 i 16 godina, među njima i ja, određeni smo za dečiji logor.
Dečiji logor je bio poseban blok, prenatrpan, preko pola miliona ljudi. Bez ikakvih uslova bili smo stešnjeni u baraci zajedno sa lekarima, uglavnom iz Mađarske, što nije bila neka velika sreća. Tamo sam bio kratko, možda dve nedelje. Za to vreme bile su česte selekcije i to me je uznemiravalo, predosećao sam da su deca, suprotno očekivanju, manje zaštićena, balast koga se treba brzo rešiti. Skoro da nismo ništa radili, hrana je bila logoraška klasika: u podne čorbuljak, a uveče parče hleba i ponekad, opet čorbuljak. Odlučio sam da prebegnem među odrasle zanatlije. Verovao sam da ću biti bezbedniji i da ću naći brata. U mom poduhvatu pridružio mi se dečak, vršnjak, iz Novog Sada. Zvao se Bela Kovač. Nosio je naočare i delovao je smušeno, ali je bio inteligentan i nije bio kukavica, shvatao je gde se nalazimo. Prebeg nije bio problem, ali uveče, na apelu, kod prebrojavanja, konstatovan je višak. Nacista je pretio, a nas dvojica smo mislili da se nećemo izvući, ćutali smo očekujući kraj. Vreme je prolazilo, istupila su dvojica i nacista ih je nekud odveo. Rizikovali smo i desilo se čudo, a to je, najverovatnije, bila neka slučajnost - sreća. Brata nisam našao, već je bio odveden u Varšavu na raščišćavanje geta.
Posle su nas prebacili u karantin ili „Pododsek A“. Tu su nas tetovirali i ja sam dobio broj: A.12750. Od tada u logoru to je bilo moje ime i prezime... Bio sam u grupi koja je radila na postavljanju kanalizacionih i vodovodnih cevi, u samom logoru i van njega. Težak posao. Čorbuljak koji smo dobijali bio je kaloričniji, bilo je čak i kolača u čorbi (pravljen je od hrane oduzete od pridošlica koji su odlazili u dim). Morali smo da zaradimo za stan i hranu... Jednom me je stražar sa kule uzeo na nišan, provocirajući me. Hteo je da zaradi tri dana dopusta, ustrelivši me zbog načinjene greške.“
Zlatu je u tom životnom dijalogu koji su vodili do sudnjeg časa zanimao i odnos prema lepim mladim ženama koje su dovodili u logor. Lebović je to opisao u drami „Lutka sa kreveta 21“, a tu temu je i Aleksandar Tišma obrađivao u svom romanu „Upotreba čoveka“.
„Zvanično je postojala javna kuća sa profesionalnim prostitutkama za zabavu nacističkih vojnika, i nezvanično, ‘Kuća lutaka’ sa odabranim logorašicama koje su pružale ljubavne usluge oficirima, a za uzvrat su uživale određene privilegije. To je bila polulegalna rabota. Posle rata, preživele logorašice nisu se rado pojavljivale na procesima svojim ‘gazdama makroima’. One su na grudima imale tetovažu FELT HURE (državna kurva), a posle rata su preživele hirurškim putem odstranjivale taj suvenir iz logora.“
Lebović je želeo da napiše dramu o ljubavi u logoraškim uslovima po istinitoj priči u kojoj su glavni junaci bili komandant celokupnog logora Aušvic, Hes, oženjen, otac petoro dece od kojih je poslednje rođeno u logoru, i bolničarke, logorašice Eleonore Hodis. Ta veza je bila strogo čuvana tajna. Ona je imala vlastiti ‘apartman’ u najtajnovitijem delu bunkera za mučenje. Đorđe je priču čuo od jednog poljskog logoraša, a da se saznalo za tu vezu, Hes bi bio obešen i pre kraja rata. Ona je nestala iz logora u istom trenutku kada ga je i Hes napustio. Zna se da je preživela i da je oslobođena u Dahauu. Nakon rata saveznici su joj dali novi identitet i garantovali tajnost. Lebović se raspitivao o toj devojci i saznao da živi u Švajcarskoj, ali je posle nekog vremena ukapirao da je u njenom životu bilo i previše patnje i odustao je od pisanja.
SLADAK KUPUS I NACIJA
Sa svojom poslednjom ženom Zlatom delio je sve, pa i priče o seksualnom životu.
„Pre logora sam imao dve devojke, ali nikakvo seksualno iskustvo. I još dugo posle logora sam bio seksualni analfabeta. E, kad sam otkrio to zadovoljstvo, potrudio sam se da nadoknadim propušteno.“
U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.
„Za onoga ko ga je imao, bio je još jedna ‘noga za oslonac’. Humor je značio slobodu, a strah ropstvo, smrt. Humor je bio retkost, ali ga je bilo. Oba moja prijatelja vršnjaka, nedozreli ljudi imali su smisao za humor, strah je bio nepoželjan. Čudovište-strah mnogo puta smo okusili i nije nam se dopao, terali smo ga humorom i smejali se nemogućim situacijama. Najčešće u sebi. Humor nam nacisti nisu mogli oduzeti. Bela i ja smo to znali i uživali smo u prividu naše superiornosti, verovali smo da ćemo na kraju horor predstave nacistima zviždati živi.“
Poslednji dan u logoru opisuje u noveli „Anđeli neće sići s neba“.
„Prvi dan na slobodi nije bio nimalo svečan. Naprotiv bilo je veoma jadno. Većina onih koji su mogli da se kreću pojurila je ka oficirskim magacinima i navalila na džakove sa šećerom i brašnom. Ne znam da li je tamo još nešto bilo, tek, svi oni što su se dočepali te hrane, umirali su brzo, još u magacinu, a ja sam bio kao psić koji umire, ali još uvek daje znake života. Nisam cvilio, ali sam imao priviđenja, eto, čak i anđele.“
Po napuštanju logora probudio se u seoskoj štali. Grupu logoraša iz Subotice jedna žena u crnini odvela je u svoju kuću. Bila je to prilika da se Đorđe konačno sretne sa sobom.
„Velika seljačka kuća sa tremom i nekoliko štala u kojima je bilo mnogo slame. Smestila nas je i pozvala u kuću na jelo. Sto je bio lepo postavljen, porcelanski tanjiri i vrlo lep escajg. Ušao sam u kupatilo da se umijem i tad sam prvi put video sebe u ogledalu. Taj susret sa sobom jedva sam preživeo. Bio sam prestrašen onim što sam video. Pozlilo mi je i skoro sam se onesvestio, ali nisam hteo da propustim gozbu. Do tada sam da bih preživeo jeo puževe. Danas ne bih jeo puževe ni za kakvo blago, čak ni da mi je život ugrožen. Slatki kupus i puževe posle logora nikada više nisam okusio.“
Smatrao je da su poreklo i nacija samo činjenice i da postoje stvari koje su za čoveka mnogo bitnije. Na poslednjem popisu stanovništva upisao se kao Jugosloven, ali to nije prihvaćeno, pa je rekao da ga ubeleže kao Eskima. A kad su baš insistirali da kaže ko je, naljutio bi se i tražio da pišu: „Kacetnik“, broj A-12750-preživeli iz nacističkih logora. A u Izraelu, među Jevrejima, govorio je da je Somborac. Igrao se svojim teško stečenim identitetom.
Mnoge ključne stvari naučio je od jednog ortodoksnog Jevreja s kojim je radio u Aušvicu na rasturanju krematorijuma.
„Dok smo radili skupa, ukrao je malo dinamita da bi ga iskoristio u pobuni koja je bila planirana. Nažalost uhvatili su ga i streljali pred svima nama, isti dan. Nije molio, nije izdao, smrt je spokojno prihvatio. Inače bio je duhovit, znao je mnogo mudrih hasidskih priča, a često je citirao i delove Talmuda. Voleo sam da ga ispitujem i slušam. ‘Nacisti nisu večni, Mališa’, rekao mi je jednom. ‘Ne daj da te mržnja satre, a ako preživiš mogao bi da pišeš.’“
Poslušao ga je, ali je na vreme shvatio da neće biti slavan i bio je svestan da gledaoci zbog teške tematike njegovih drama, koje je prethodno preživeo, neće hrliti u pozorište.
„Nisam patio zbog slave, više sam patio zbog žena. Strah da se ne utru tragovi postojanja, čežnja za sjajem slave, važni su pokretači kod svakog umetnika, ne samo kod pisca i ne samo kod mene. U toj đavoljoj raboti - taštini postoje stranputice, a ja sam se, da ne zalutam, držao svog nauma. Krpio sam kožu kad bi se cepala i pisao svašta.“
Osim pisanja, veliki značaj pridavao je svojim ženama i prijateljstvu.
„Za logoraške prilike biti bez prijatelja bilo je ravno smrti.“
Prvi put je to osetio kada su ga tokom jednog premeštanja iz logora u logor igrom sudbine razdvojili od prijatelja Bele.
„Bela je za mene bio izgubljen, i to je bio užas gori od gladi ili zime. Krivio sam sebe što sam dozvolio da nas razdvoje i u očajanju sam se prepuštao snu. O Beli sam se raspitivao i tražio ga posle rata. Nažalost, saznao sam da se nije vratio kući - postao je drago lice iz mojih košmarnih snova.“
Njegov drugi logoraški prijatelj Đerđ nije preživeo transport između dva logora. Napali su ih engleski jurišni avioni, takozvani kukuruzari i njihov vagon je izrešetan.
„Đerđ je tada ranjen i sutradan je umro na mojim rukama. Za mene je to najbolnije logoraško iskustvo. Susret sa smrću drage, nezamenljive osobe, nagovestio je i moj bliski kraj. Đerđ je krvario na preponi desne noge i nije mogao da stoji, a ni da ispruži nogu. Može biti da je metak prošao kroz donji deo trbušne duplje, a Đerđ nije bio svestan toga. Rekao je da ga ništa ne boli i samo je želeo da spava, preklinjao me je da ga ostavim na miru. Nisam dozvolio da zaspi pa sam mu pričao o svemu što mi je padalo na pamet, a ponajviše o gradu u kome sam rođen. Đerđ nije voleo da priča o svom gradu, govorio je da nije lep i da je bolje da ja pričam o Somboru, jer to radim ‘stručno’. Pred zoru, otvorenih očiju, zaspao je na mojim rukama, zgrčen i sleđen. Ako je imao bolove, trpeo je bez jauka. Kada sam shvatio da me prijatelj ne čuje, želeo sam da mu se pridružim, da zaspim i ja. Mislim da sam se tada strašno uplašio. Znao sam da je majka zauvek izgubljena, da je možda i Bela zauvek izgubljen, ali Đerđova smrt je bila kraj sveta za mene. Bili smo uteha jedan drugom i ostavši bez njega ostao sam i bez utehe i bez nade. Moja zaštitna aura se raspala i tada, prvi put od kada sam u logoru, za mene su mrtvi bili mrtvi i nikakvi epizodisti koji napuštaju pozornicu - bio sam muzelman, onaj koji pluta - otpisani.“
SAN O PEKIĆU
Disciplinu prijateljstvovanja trenirao je do samog kraja.
„Prijateljstvo nije datost, moralo bi se negovati obostrano. Prva prijateljstva su i prvi iskoraci iz zaštićenog doma, zajedništvo u otkrivanju nepoznatog sveta. Ta prijateljstva su iskrena i nisu samo pružena ruka, već i zajednička promišljanja o okruženju, o svetu koji se stalno menja i koji je dobar i zao. Ako tog zajedništva nema, nema ni prijateljstva. Moja prva prijateljstva su i danas veoma značajna za mene. Nažalost, većina prvih prijatelja iz detinjstva nije preživela rat... U logoru je prijateljstvo bilo najveća vrednost, iako bi većina logoraša radije birala parče hleba. Ja sam srećnik, jer sam i tamo imao prijatelje koji, nažalost, nisu preživeli. Bogat sam kad su u pitanju mrtvi prijatelji. Prijateljstvo se ne sme zloupotrebljavati, a ni zapustiti. Ako nema prijatelja, nemoguće je razvijati se kao ljudsko biće. U poslednjih deset godina nacionalističkog ludovanja u Srbiji ja sam izgubio neke prijatelje i taj gubitak je vrlo bolan. Moj protekli život se zbog toga suzio, a ja sam se nekako smanjio - izgubljeno vreme ni u šta.“
Na dan smrti Borislava Pekića sanjao je da ga je posetio i čim se probudio, to je ispričao Zlati. Iste večeri Pekićeva kći je javila nemilu vest. „Rastanak kao kraj svake ljubavi i svakog prijateljstva. Gubitak kao smisao postojanja. Nestajanje kao krov života“, zabeležio je Đorđe u svojoj dnevničkoj svesci na dan smrti jednog od najbližih prijatelja, Borislava Pekića, te 1992. godine.
Pekić i Lebović su provodili mnoge zajedničke dane u dobrovoljnim egzilima iz naporne, ponekad i nakazne svakodnevice, u Herceg Novom i Dubrovniku, na Kosmaju i Zlatiboru, u Sarajevu, Podgori i Rovinju. Jednom su sedeli u Gradskoj kafani u Dubrovniku. Đorđe je rekao: „Vreme lepo, nebo vedro. Pred nama plava pučina morska obasjana suncem.“ Bora je bio alergičan na ove trivijalne opise koje su, inače, obojica koristili kao indikacije u filmskim scenarijima. Đorđe ih je povremeno ubacivao u njihov razgovor, samo da bi ga malo pecnuo. Kada bi prekardašio, Pekić bi reagovao: „Prekini, inače ću početi da govorim u desetercima.“
Piše: Aleksandar Đuričić
Izvor za tekst: Nedeljnik
Izvor za fotografiju: Ravnoplov.rs
Sedište
