Kneginje Ljubice 14, 11000 Beograd

Kultura

Poruke Tomasa Mana

Nekrunisani kralj američke vajmarske inteligencije bio je Tomas Man. On je živeo u prostranoj vili belih zidova u delu grada Pacifik Palisejds, koju je po njegovoj zamisli projektovao arhitekta (i imigrant) Dž. R. Dejvidson. Man je odlazio na projekciju Diznijevog filma „Bambi” Foks bioskop Vestvudu; voleo je kinesku hranu; na radiju je slušao emisije komičara Džeka Benija; potajno se divio zgodnim mladićima u vojničkim uniformama;nije mogao da se načudi rastućoj popularnosti Frenka Sinatre, koga je svom dnevniku nazvao „Bariton-Dečko”. Kao većina drugih emigranata, nije pokušao da piše romane samoj Americi. Završavao je pisanje svoje tetralogije ,Josif njegova braća”, koja je istinski mnogo zanimljivija nego što bi se na prvi pogled reklo na osnovu njenog obima. Biblijski Josif je opisan kao prepreden privlačan mladić koji svojom umešnošću spektakularno beži sopstvenoj sudbini, na kraju se pojavljuje u službi Faraona, kao sposobni birokrata posvećen društvenim reformama..

Kao kad bi se recimo lik Tađa iz romana „Smrt Veneciji” preobrazio U Henrija Volasa. (liberalni američki potpredsednik u vladi Franklina Ruzvelta 1941-1945. prim. prev.)

Man je uživao izuzetnom finansijskom blagostanju zahvaljujući prepredenom marketingu njegovog izdavača Alfreda Nofa starijeg. Istoričar Tobajas Bouz svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Rat Tomasa Mana” (izdanje SogpeP) opisuje na koji je način izdavač promenio imidž pisca poznatog po teškom zbunjujućem karakteru, stvarajući od njega „najvećeg živog pisca” oličenje evropskog humanizJdža. Tako je najčuveniji evropski hroničar preko noći postao car lake beletristike na američkom tržištu. Tome su doprineli kitnjasti često pogrešni prevodi od strane Helen Lou-Porter. (Skorašnji prevodi Džona Vudsa, koji je na engleski ponovo preveo najvažnije romane U periodu 1993-2005 daleko su bolji.)

Međutim, Nofov rad na imidžu omogućio je Tomasu Manu da se ujavnosti predstavi još jednoj ulozi: glavnog portparola antinacizma. Bouz piše: Upravo zato što se po svemu uzdizao iznad stranačkih polemika, Man je mogao da govori Hitleru da bude ocenjen kao glas zdravog razuma ne sitni partijski agitator.

Manovi eseji poput „O budućoj pobedi demokratije” „Rat demokratija” su nažalost ostali isto onoliko relevantni danas, sa vladarima poput Vladimira Putina, Viktora Orbana, Donalda Trampa. Man je 1938. napisao sledeće: „Čak u Americi se oseća da se demokratija ljulja, da joj mesto nije zagarantovano, da joj prete iznutra spolja, da je još jednom suočena sa problemima.”

U takvim trenucima, nastavlja on, brišu se granice između političnog nepolitičnog. Politika prestaje da bude igra, koju svi igramo po unapred utvrđenim pravilima... postaje predmet najvažnijih moralnih vrednosti. Man se takođe osvrće na ksenofobičnost američkih zakona imigraciji baziranim na striktnim kvotama useljenja: „Nehumani su, antidemokratski, ako bi se slepo birokratski poštovali, ti zakoni bi postali Ahilova peta našem moralnom stavu, koju mogu da iskoriste naši fašistički neprijatelji.”

Dobra loša Nemačka

Po pitanju nemačke krivice, Man je stvorio kontroverzu koja se nije smirivala ni decenijama kasnije. On je bio bolno svestan da su se na nemačkom tlu pod vlašću nacista sprovodili masovni zločini da je pitanju genocid koji naširoko prevazilazi najbrutalnije opise iz Verfelovog romana „Musa Dag”. Već početkom januara 1942. poznatim obraćanjima nemačkom slušaocu putem radija, Man je obelodanio da je 400 holandskih Jevreja ubijeno otrovnim gasom„pravim zigfridovskim oružjem” dodao je, čime se ironično pozvao na heroja drevnog nacionalnog nemačkog mita. govoru pod imenom „Logori” (1945) Man je rekao: Svaki Nemac, svako ko govori nemački, ko piše na nemačkom, ko je živeo kao Nemac, dotaknut je ovim sramnim činom. Ne radi se tu samo malom broju umešanih kriminalaca.

Stravično iskustvo Holokausta je navelo Mana da insistira na tome da Nemci širom sveta treba da preispitaju svoju savest i nasleđe. U izuzetnom govoru „Nemačka Nemci” koji je održao američkoj Kongresnoj biblioteci 1945. Man je povezao zlu snagu Hitlerovog režima sa nacionalnim korenima koji su se protezali sve do Martina Lutera. Man nije ni samog sebe isključio iz čeljusti sramote: „To je deo mene. Ja sam bio deo toga.” Na kraju krajeva, rekao je,„Ne postoje dve Nemačke, dobra Nemačka i loša Nemačka, već samo jedna, kojoj je ono najbolje uz pomoć užasavajuće podlosti pretvoreno najgore zlo.” Sve što se dogodilo je „paradigma tragedije ljudskog bivstvovanja”. Ta poruka zajedničkoj odgovornosti koju je Man pažljivo razlučio od zajedničke krivice naišla je na leden prijem posleratnoj Nemačkoj, kojoj  u tom trenutku samopreispitivanje baš nije bilo u modi. Saveznici, sa svoje strane, bili su voljni da previde brojne manjkavosti procesa denacifikacije Nemačke, cilju zajedničke borbe zapadne Evrope protiv novog neprijatelja, Sovjetskog Saveza.

Govor Tomasa Mana je doveo do razdora među nemačkim emigrantima. Breht i Deblin su bili ogorčeni što je njihov slavni sunarodnik bacio optužbe na običan narod rame uz rame sa nacističkom elitom. Breht je otišao tako daleko da je napisao pesmu pod naslovom „Kako je Nobelovac Tomas Man dao Amerikancima Britancima pravo da sude nemačkom narodu za deset dugih godina kriminalne vladavine Hitlerovog režima.” Istina je bila da se Man ustvari protivio sveopštem kažnjavanju, ali su detalji takvog pristupa ostali nezapaženi opštem negodovanju. Kao što je pokazao Hans Rudolf Vaget u svojoj sveobuhvatnoj studiji iz 2011, „Tomas Man, Amerikanac”,govor „Nemačka Nemci” imao je dugoročne posledice po reputaciju pisca. Trebalo je da prođu nekolike decenije pa da mudrost njegovog pristupa postane jasna, da Nemačka ustanovi proces pomoću kojeg se suočava sa svojom prošlošću proces koji danas traje.

Manovo preispitivanje nemačke prirode odrazilo se na njegov literarni opus. Tokom 1947. Man je objavio roman „Doktor Faustus”, kojem glavni junak, modernistički nemački kompozitor po imenu Adrijan Leverkin pristaje na pakt sa đavolom ili mu se bar tako čini. Roman se velikim delom bazira na životu Fridriha Ničea i njegovom padu sa najviših intelektualnih visina, megalomaniju i ludilo. Ovaj roman vremena takođe predstavlja Manov najtemeljniji pokušaj istraživanja u sferi muzike, koja se njemu uvek činila zavodljivom opasnom istoj meri. Nad romanom se nadvija snažna senka Vagnera, mada se Man potrudio da lik junaka Leverekina napravi antivagnerijancem koji svojim kompozicijama kombinuje atonalnost, neoklasicizam, ironijski pomak ka neoromantizmu, neostvarena muzička maštanja Teodora Adorna, koji je  lično pomagao Manu pisanju detaljnih interpretacija muzičkih stremljenja glavnog junaka.

Narator romana „Doktor Faustus” je humanista naučnik po imenu Serenus Cajtblom. Cajtblomovo držanje je krajnje provincijalno- prozni stil je preopširan; na taj način pisac nam nedvosmisleno stavlja do znanja da Cajtbloma smatra samo parodijom.

Po romanu, Cajtblom počinje da piše memoare Leverkina u maju 1943, što je tačno datum kada je Man sam krenuo da piše roman. Ali Cajtblom nije u Los Anđelesu. Umesto toga, on pripada takozvanoj unutrašnjoj emigraciji grupi nemačkih intelektualaca koji su tvrdili da su se borili protiv nacizma iz same Nemačke. Tomas Man je posle rata odbacio bilo kakvu vrednost takvog nazovi pokreta. Tako Cajtblom, sa svojim nemoćnim jalovim primedbama na režim, predstavlja Manovu osudu kompromitovanih nemačkih književnika poput dramskog pisca Gerharda Hauptmana, pesnika Gotfrida Bena.

Pojavljivanje ovog romana uzburkalo je još jednom vode unutar emigrantskih krugova. Glavni junak Leverkin je predstavljen kao kreator novog sistema muzičke kompozicije od 12 tonova, dodekafonije što je bilo istorijski neprecizno što je uvredilo Šenberga. Man je bio prisiljen da doda uvodnu primedbu kojoj priznaje da je pravi kreator principa dodekafonije bio Šenberg. (Te događaje je kasnije Šenbergov unuk, Randol Šenberg, uvrstio u zbirku „Dosije Doktora Fausta.”} Povrh toga, alegorična struktura romana kao da poistovećuje virtuoznu složenost savremene muzike sa posmrtnim ropcem nemačke politike.

Razumljivo je stoga da se Šenberg, koji je shvatio strahotu pretnje nacističkog antisemitizma daleko ranije od samog Mana, nikako nije slagao sa takvim izjednačavanjem. Ali ipak lik Leverkina ni u kom pogledu nije nekakav Hitlerov dvojnik; on je čudovišno pravičan svom hladnokrvnom htenju da muzikom dosegne zvukovnu ekstremnost koja će ga odvesti ka apokaliptičnoj viziji. U svojim dnevnicima Man zapisuje da je za njega Leverkin „heroj našeg doba... idealni čovek.”

Ako se iz tamnog lavirinta „Doktora Faustusa” može izvući pouka u jednoj rečenici, to je da umetnost nikad ne može izbeći kontekst svoga vremena, ma koliko se pozivala na uzvišenost i plemenitost. U krajnjoj liniji, ovom romanu Man nastavlja sa svojim principom samopreispitivanja. Marta Fojhtvagner je jednom prilikom rekla za Mana : On je kao Nemac osećao ogromnu ličnu odgovornost...On je u Prvom svetskom ratu branio nemačku stvar kajzera. Kasnije je izgleda uvideo koliko je pogrešio, možda je to bio razlog što je toliko strašno bio pogođen potonjim događajima, više od svih drugih. Nema veće mržnje nego prema bivšoj ljubavi,zar ne prokomentarila je ona.

Ponavljanje istorije

U današnjem Los Anđelesu gotovo da nema tragova postojanju američke vajmarske inteligencije. Kao grad koji sebe smatra međunarodnim centrom umetnosti, Los Anđeles bi mogao da se potrudi da oda počast ovom zlatnom dobu sa sredine prošlog veka. Ali ako se zagrebe ispod površine, mnogo toga je još prisutno. Još je moguće iz prve ruke čuti price o tadašnjim događajima, iz usta kompozitora Valtera Arlena, koji ima 99 godina, ili božanstvenog glumca boema Normana Lojda, koji je napunio 105. Turisti čak mogu da plate turu obilaska zdanja po idejama imigranata arhitekata. Nekadašnji domovi Tomasa Mana, Marte Fojhtvagner su pod okriljem nemačke vlade, koja ih koristi za programe i stručne skupove istoričara umetnika. Kustosi Kuće Tomasa Mana, koja je temeljno obnovljena, raspisali su nedavno konkurs za video-eseje budućnosti demokratije što je tema koja ima isto onoliko goruću važnost danas koliko vreme kada ju je čuveni pisac potegao 1930-ih. Nesvakidašnja romansa Vajmara Pacifika nije potrajala. Verfel Bruno Frank su umrli 1945. Neli Man, supruga Hajnriha Mana, već je bila mrtva, pošto je izvršila samoubistvo godinu dana ranije. Hajnrih Man je preminuo 1950. Deblin je otišao za Nemačku da učestvuje procesu denacifikacije zemlje, što uopšte nije teklo glatko. Oni emigranti koji su ostali u Americi su sa zebnjom razmatrali šta ih je snašlo, jer je situacija oko njih postajala sve nesigurnija što je hladni rat više buktao.

Politički progoni tokom perioda Makartizma nisu bili ništa lakši prema levičarima samo zato što su ih nekad progonili nacisti. Breht je napustio Ameriku jedan dan pošto je bio prisiljen da svedoči pred Komisijom za Antiameričke aktivnosti, kasnije je prešao da živi u Istočnu Nemačku. Marta Fojhtvagner je čeznula za Evropom ali, pošto joj nikad nije dato američko državljanstvo, nije se usudila da izađe iz zemlje.

Tomas Man je dobio američko državljanstvo 1944, ali se nije mogao oteti osećaju da se istorija ponavlja. On se već ranije u životu susretao sa tipovima kakvi su bili Makarti, Huver, Nikson. Pošto je 1947. nastala „crna liga holivudske desetorice”, on je snimio radio poruku kojoj je skrenuo pažnju na pritajene fašističke tendencije „Nedostatak tolerancije prema drugačijim idejama, politička inkvizicija, nestanak pravne sigurnosti, sve ime izmišljenog ‘vanrednog stanja’ tako je počelo u Nemačkoj.” Dve godine kasnije, članku magazina „Lajf” pod naslovom „Budale i njima slični” ugledao je svoje lice među fotografijama imenovanih. U svom dnevniku, zapisao je da ga je to zlokobno podsetilo na nacističku poternicu.

Dok danas stojimo u Manovoj radnoj sobi u Los Anđelesu, među tomovima Getea i Šilera na policama, možemo biti ponosni što je Amerika zemlja koja ga je prihvatila, posramljeni što ga je naterala da ponovo ode, ne dve Amerike, nego jedna. U ovoj se sobi čovek proglašen „najvećim živim piscem” ponovo našao obliven hladnim znojem progonjenog. Da li će se 1933. ponoviti? Da li će ponovo biti priveden, ispitivan, možda zatvoren? Tomas Man je poslednji put zatvorio vrata na ovoj kući 1952. Godine i zauvek napustio Ameriku. Umro je Cirihu 1955. Ovoga puta ne kao nemački emigrant, nego kao američki pisac u egzilu.

Izvor: Politika/Prevod: Nataša Vučurović Đukić


MEZUZA: Obraćanje rabina (VIDEO)

Poslušajte ovonedeljno obraćanje rabina na temu MEZUZA. Obraćanje možete pogledati u sledećem videu. ...

DETALJNIJE
Sveobuhvatna akcija u cilju suzbijanja širenja COVID-a 19

U saradnji Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ), pripremljene ...

DETALJNIJE
TIŠA BEAV 5781: Obraćanje rabina (VIDEO)

Poslušajte ovonedeljno obraćanje rabina na temu TIŠA BEAV 5781. Obraćanje možete pogledati u sledećem videu. ...

DETALJNIJE
Promocija knjige „Apostoli“

Zadovoljstvo nam je pozvati vas na promociju knjige Apostoli , autora Živojina Ivkovića, koja je kao roman na 64. nagradnom konkursu Saveza jevrejs...

DETALJNIJE