Borivoj Erdeljan, spoljnopolitički komentator, dugogodišnji dopisnik (Kairo, Jerusalim, Atina) i specijalni izveštač iz zemalja Bliskog istoka i Mediterana u svojoj najnovijoj kolumni u Danasu iznosi stav o najnovijim dešavanjima unutar jevrejske zajednice i o potencijalnom izmeštanju nekadašnjeg logora Topovske šupe. Kolumnu autora prenosimo u celosti:
U Beogradu je jevrejska zajednica u žestokom međusobnom okršaju, ali jednako je to i pitanje za sve građane Srbije – da li trošni ostaci logora Topovske šupe, rušenjem i sklapanjem, selidbom makar to bilo samo par stotina metara, uzmiču pred budućim tržnim i zabavnim centrom ili graditelji Delta planeta treba da se prilagode tragu stradanja u holokaustu, čuvajući zgrade kazamata gde jesu, a time i dostojanstvo potomaka i poštovanje prema žrtvama nacizma.
U nemačkoj saveznoj državi Tiringiji, u omanjem gradu Milhauzenu sa četrdeset hiljada stanovnika, uzbuđenje i gnev građana su – izvestio je Rojters – izazvale pripreme za izgradnju, zapravo doseljenje, prvog Muzeja kobasica na teren na kome je u vreme holokausta u Drugom svetskom ratu bio sabirni centar za „otpremu“ zatvorenika na poslednju etapu puta bez povratka – u Buhenvald, Hitlerov logor udaljen 80 kilometara. Svetu zemlju je 2008. od vlade kupio privatni investitor.
Isak Asiel, glavni rabin jevrejske zajednice u Srbiji, pita se „da li će nam se oprostiti ukoliko našoj generaciji pripadne uloga da smo prihvatili izdaju svega što jesmo, što smo nekad bili i što bismo mogli da postanemo“. Kaže: „Užasna je sramota da je preseljenje potpisao niko drugi do predsednik Jevrejske opštine Beograd g. Danilo Medić, koji se nažalost priklonio profitu.“
Za Rajnharda Šrama, jevrejskog prvaka u Tiringiji „operacija kobasice“ je podjednako šok i „potpuno nepodnošljiv nedostatak osećajnosti“. Ipak se nada boljem raspoloženju: „Pokušavamo da sa gradskim vlastima pronađeno rešenje koje će poštovati žrtve.“
Ipak ima i lepih vesti u svetu „izgubljenog pamćenja“.
Početkom marta u Meksiko sitiju se otvara jedinstveni muzej Instrumenti nade u kome će se pokazati dvadesetak različitih muzičkih instrumenata, prikupljenih sa raznih strana, koji su preživeli godine i decenije nacizma i fašizma. Sem stalno otvorene izložbe, na koncertima na njima će svirati najpoznatiji umetnici, a na predavanjima će se posetioci upoznavati ko su bili i kakva je bila sudbina njihovih vlasnika.
Među pripremljenim eksponatima je klavir koji je došao iz Novog Sada, od 97-godišnjeg Teodora Kovača, lekara i profesora Medicinskog fakulteta:
„Raduje me što će klavir biti na mestu koje mu odgovara, bar tako mislim. Imam i molbu – da neupadljivo, na bočno mesto instrumenta koji je preživeo pogrom za razliku od vlasnice, stavite pločicu na ivritu, španskom, portugalskom ili engleskom jeziku – Do holokausta u vlasništvu Olge i dr Arpada Kovača (Novi Kneževac, Banat, Srbija), a posle holokausta pod zaštitom njihovih sinova Karla i Teodora.“
Kad je u proleće prošle godina grupa latinoameričkih Jevreja obilazila evropska stratišta, pa i u Srbiji, u novosadskoj sinagogi hor Hašira ih je pozdravio koncertom. Osnivačice neobične fondacije Miriam Feldman i Vivi Viskin su upitale predsednika hora Mirka Štarka „da li možda ovde znate za neki preživeli instrument u holokaustu“.
Četiri meseca kasnije klavir porodice Kovač je sa bečkog aerodroma odleteo preko okeana.
Uz instrument je otišlo i pismo: „Ovaj klavir je dobila moja majka za venčanje sa mojim ocem 10. decembra 1910. U Novom Kneževcu mama je povremeno svirala kad je imala goste ili kad sam ja imao neku zabavu. Kad je počeo Drugi svetski rat Banat je bio pod upravom Hitlerove vojske, a faktički su vladali domaći Nemci. U Novom Kneževcu Nemaca nije bilo, tako da je za sreskog načelnika doveden jedan advokat iz Kikinde. On se uselio u naš stan i kad se vratio u svoje mesto poneo je klavir. Kad je pred oslobođenje bežao, nije mogao da ga ponese. Tako sam klavir pronašao u Kikindi i pomoću svedoka sud mi ga je vratio. Selio se potom klavir bar šest puta; kad sam imao dovoljno velik stan bio je kod mene, kad nije bilo mesta bio je kod prijatelja. Sa zadovoljstvom ga sada predajem vašoj Fondaciji, mada priznajem da mi je žao što ga više neću videti.“
Sledi i drugi deo podsetnika Tea Kovača posetiocima muzeja nade na dalekom kontinentu: „Četiri meseca posle početka okupacije svi banatski Jevreji su deportovani u Beograd. Muškarci su odvedeni u logor Topovske šupe, a žene su u prvom trenutku ostavljene da se same snađu, pod pretnjom da će biti streljane ako pokušaju da napuste grad. Saznali smo kasnije da je naša majka, kao i obično donela ručak ocu 16. novembra, a stražar koji je tog dana pregledao posude, pogledao je neki spisak rekao je da više ne treba da dolazi, jer je jutros jedna smena odvedena na rad i neće se više vratiti u ovaj logor. Pokazao je rukom u pravcu Pančeva. Posle rata sam utvrdio da je tog dana tamo streljano blizu dve hiljade Jevreja. Žene (blizu pet hiljada) su sredinom decembra zatvorene u žice Starog sajmišta, sve u jednu veliku halu, uz užasne uslove. Ne znam da li je naša mama umrla od hladnoće, gladi, iscrpljenosti ili je u martu 1942. dočekala dolazak kamiona za gušenje, na kome je – inače – pisalo prevoznik hleba.“
Daleko su od Meksika beogradske Topovske šupe, pa ni zvuci klavira Olge Kovač – čini se – ne dopiru do svih koji naknadno premeravaju holokaust na beogradskoj Autokomandi ili nameravaju da presele muzej kobasica u Milhauzen.
Izvor: Danas