Ružica Lihtner Krndić, jedna od najstarijih članica naše Zajednice u Srbiji, 23. februara 2022. godine proslavila je 102. rođendan. Rođena je 1920. godine u Osijeku, kako kaže u doba fijakera. Živela je u pet društvenih uređenja: kraljevini, komunizmu, socijalizmu, demokratiji, i „ovome sada“ kako definiše sadašnji trenutak naše stvarnosti. Rano je izgradila životne principe, etičke vrednosti, moralne stavove kojih se i danas postojano se drži.
Odrastala je u Jajcu i Negotinu, radni vek profesora srpsko-hrvatskog, francuskog i nemačkog provela je u Jajcu sa svojim suprugom Branislavom s kojim je bila u braku 50 godina. U beogradskim studentskim danima su kao mlad par zajedno pevali u Akademskom horu Branko Krsmanović. Neko vreme živeli su i u Londonu i Diseldorfu gde je Branislava odveo posao. Podigla je dve ćerke, ima četvoro unuka i troje praunuka.
Iako niko pouzdano ne zna tajnu dugovečnosti, razlozi Ružinog dugog života i dobrog zdravlja su kako kaže radoznalost, komunikativnost, zainteresovanost za ljude oko sebe, tačnije „izuzetni darovi koji čoveka teraju da, dok god je živ upoznaje i istražuje svet oko sebe“. Saveznici u istraživanju sveta su joj knjige i časopisi kao i urođeni optimizam, vera u dobro i sasvim poseban osećaj za humor.
Kao mlada penzionerka obožavala je da daje časove engleskog i nemačkog, a zaradu je trošila na putovanja. Nikad joj ništa nije bilo teško, vrlo kreativno, pragmatično i odlučno je rešavala sve životne probleme.
O ratovima koje je preživela ne govori mnogo, ali kad priča, seća se dobrih ljudi i njihovih plemenitih dela. U Holokaustu, koji je i sama preživela, izgubila je oca i dva brata, ali kako kaže ne boravi u lošim sećanjima. Ono što je imala da kaže, smestila je među korice knjige „Dnevnik, Opraštam, zaboraviti ne mogu „ koju je napisala u stotoj godini života. Užasnuta je što u svojoj 103. godini ponovo gleda kako ljudska glupost potpaljuje novi, veliki rat.
Ružicu Lihtner Krndić, bez svake sumnje odlikuje izuzetna hrabrost. Ne samo zato što je bez mnogo jadikovanja pregazila trnoviti životni put, nego i zato što uvek kaže ono što misli, vođena ubeđenjem i svojom izuzetnom intuicijom. Iako u dubokoj starosti, iz nje izbija posebna vrsta šarma. Smeje se zvonko, neodoljivo, od srca, i svakog jutra budi se sa rečima ‘Život je lep’!
Sedište
