Na današnji dan pre 83 godine, 12. februara 1942. godine, u Nišu se dogodilo prvo organizovano bekstvo i proboj zloglasnog niškog logora Crveni krst. Grupa od 147 golorukih logoraša napala je stražare. Njih 105 je uspelo da se domogne Vinika, a 42 nije uspelo u tom poduhvatu. Istorija ovo bekstvo beleži kao prvo organizovano bekstvo iz logora u porobljenoj Evropi za vreme Drugog svetskog rata.
Novo bekstvo je organizovano tokom decembra u organizaciji Nade Tomić i Milke Protić. U ime odmazde Nemci su nakon toga vršili masovna streljanja.
Danas su u Memorijalnom kompleksu „12. februar” položeni venci za stradale Srbe, Rome i Jevreje. Venac je položila i predsednica Jevrejske opštine Niš Jasna Ćirić.
„Ovo je najsvetije mesto u našem gradu – mesto stradanja i herojstva, mesto mraka i novorođene svetlosti, mesto smrti i vaskrsnuća, srpske slobode, državnosti i nacionalnog ponosa”, poručio je Goran Milosavljević, predsednik Komisije za negovanje tradicije SUBNOR-a i dodao:
„Kao što naša Tvrđava predstavlja vizuelni simbol i višemilenijumski kulturno-istorijski identitet Niša, Bubanj je simbol stradanja i otpora, dok su logor na Crvenom krstu i današnji datum 12. februar simbol slobodarskog duha i nesalomivosti srpskog naroda i svih drugih slobodoljubivih građana Srbije”.
Pre polaganja venaca, sveštenstvo Eparhije niške održala je parastos, a molitvu je pročitao i vrhovni rabin jevrejske zajednice u Srbiji Isak Asiel. Takođe, tradicionalno su izviđači, učesnici marša „Tragom logoraša”, predali raport predstavniku grada Niša, a ovog puta je to bio zamenik gradonačelnika Luka Gašević.
Prvi zatočenici logora su bili Jevreji iz Niša i jugoistočne Srbije, a zatim i Srbi i Romi. Oko 30.000 ljudi je prošlo kroz logor, a oko 10.000 njih je streljano na brdu Bubanj. Logor je oformljen u septembru 1941, a rasformiran 14. septembra 1944. U njemu je mučeno i utamničeno, prema procenama, oko 30.000 muškaraca, žena, dece, "običnih" građana, rodoljuba, Srba, Jevreja i Roma. Bili su zatočeni, mučeni, a mnogi i pogubljeni. Uprkos svemu, među tim zidovima rodila se nada - i pobuna.
Prema rečima Nebojše Ozimića, višeg kustosa istoričara u Narodnom muzeju u Nišu među logorašima koji su pobegli bili su mladi puni snage, ali i iscrpljeni, bolesni i ranjeni. Sneg koji su gazili bio je dubok gotovo metar, ali ih to nije sprečilo da trče ka slobodi.
- Znajući da ih čeka streljanje, iskoristili su nepažnju stražara i rešili su da beže preko bodljikave žice, u ledenu noć, svesni da ih ona može odvesti ili u slobodu ili u sigurnu smrt. Iz svedočenja preživelih bilo je jasno da kada su prelazili preko žice, niko nije govorio da su gazili sneg dubok između 70 centimetara i metar, već su im uglavnom u sećanju ostali krici njihovih drugova koji nisu mogli da se izvuku, koji su ostali na žicama ili su dozivali u pomoć. Naravno, to je za logoraše koji su pobegli i doživeli oslobođenje, ostala duboka trauma, jer tokom samog bekstva nije bilo mogućnosti da se pomogne drugima - objašnjava Ozimić
Sedište
