Dana 07.06.2021. u dnevnom listu "Politika", u rubrici "Pogledi", objavljen je članak u kojem predsednik Saveza Robert Sabadoš daje svoje viđenje situacije na Bliskom istoku, u svetlu nedavnih sukoba koji su se tamo odigrali. Članak je 10.06.2021. objavljen i na sajtu "Politike".

U nastavku prenosimo tekst u celosti.

„U toj zemlji „aparthejda” sudija Vrhovnog suda, arapskog porekla, Salim Džubran osudio je predsednika Izraela Mošu Kacava, a nakon smene Kacava vršilac dužnosti predsednika izraelske države bio je Arapin Majali Vahabi.

Nije lako najkomplikovaniji i najstariji spor na svetu predstaviti u nekoliko minuta televizijskog izveštaja ili nekoliko rečenica na „Tviteru”. To zaista nije lako, ali je upravo zbog toga veoma lako da se stvori površna, crno-bela slika o nasilnicima i žrtvama, o zemlji aparthejda ili o maloj zemlji koja, izgleda, ugrožava ljudska prava svim Arapima na planeti Zemlji. Zato i ne smatram da bi kao odgovor na tu propagandnu, uvredljivu matricu u brojnim komentarima o poslednjem talasu nasilja u Izraelu, trebalo pružiti jevrejski pogled na krizu. Za razumevanje onoga što se desilo, šta se dešava ili šta će se desiti, nije potrebno ukrštati arapske i jevrejske poglede na čitavu krizu. Dovoljno je samo navesti niz nepobitnih činjenica.

Poslednji talas sukoba počeo je kad je teroristička organizacija Hamas postavila ultimatum da se izraelska policija povuče iz dela Jerusalima u okolini džamije Al Aksa. Kada Izrael nije povukao policiju iz dela svoje prestonice, Hamas je ispalio više od 3.100 raketa na ciljeve u Izraelu. Ne znam koja bi to ozbiljna država na svetu pristala na ultimatume da povuče policiju iz dela prestonice i koja to država ne bi snažno odgovorila kada bi teroristi počeli da ispaljuju stotine raketa dnevno na njenu teritoriju. U prebrojavanju žrtava na jednoj i drugoj strani kao da se zaboravlja da je Izrael, posle sedam decenija ugrožavanja, bio primoran da uloži znatna sredstva u stvaranje efikasne odbrane, ali i da su doneti zakoni prema kojima svaka izgrađena zgrada ili kuća mora da ima atomsko sklonište.

Od nastanka izraelske države do danas dogodili su se brojni konflikti, ali nijedan nije počeo Izrael – samo dan nakon povlačenja Velike Britanije i proglašenja države Izrael počeo je rat u kojem su vojske Egipta, Sirije, Libana, Transjordanije, Iraka, Saudijske Arabije i Jemena zajedno pokušale da unište tek stvorenu državu. Od te 1948. godine do danas ređali su se brojni konflikti, u kojima su arapske zemlje s neuporedivo brojnijom populacijom različitim povodima napadale Izrael, dok su istovremeno organizovane kampanje bojkota svakog poslovanja i saradnje s firmama i institucijama Izraela.

Izrael je sve vreme bio posvećen pregovorima i pronalaženju trajnog, diplomatskog rešenja za palestinsko pitanje (u dva navrata, 2000. i 2008. godine, nudio je stvaranje palestinske države), ali svakako ne može da pregovara o sopstvenom ukidanju kako bi na Bliskom istoku zavladao večni mir. Niti može da mirno posmatra napade arapskih terorističkih organizacija i zemalja koje ih podržavaju.

Prosto je neverovatno kojom se lakoćom u brojnim „liberalnim” intelektualnim krugovima iznose tvrdnje o sistemu aparthejda u zemlji, koja jedina od Maroka do Nju Delhija ima nesporan demokratski sistem. Izrael je jedina država u čitavom regionu u kojoj se održavaju neizvesni parlamentarni izbori, a vlade menjaju na osnovu glasova, a ne osnovu vojnih udara ili pučeva. Na izborima učestvuju palestinske stranke koje u Knesetu trenutno imaju 15 poslanika, i sada će prvi put u istoriji biti deo nove izraelske vlade. Zanimljivo je da četvorogodišnji predsednički mandat lidera Fataha Ahmeda Abasa traje već 15 godina, jer su poslednji izbori u Palestini održani 2006. godine.

U toj zemlji „aparthejda” sudija sudija Vrhovnog suda, arapskog porekla, Salim Džubran osudio je predsednika Izraela Mošu Kacava, a nakon smene Kacava vršilac dužnosti predsednika izraelske države bio je Arapin Majali Vahabi. Gotovo je nezamislivo da sudije Vrhovnog suda u bilo kojoj arapskoj zemlji smenjuju šefa države, osim ako to nije deo nekog vojnog udara, ali je još nezamislivije da u Vrhovni sud bude izabran neko ko je jevrejske veroispovesti. U Izraelu, koji se u propagandnom ratu opisuje kao zemlja aparthejda, Navaf Mašalha obavljao je funkcije zamenika ministra zdravlja i zamenika ministra spoljnih poslova, Reda Mansur bio je najmlađi ambasador Izraela, a general koji je bio komandant snaga na privremeno okupiranim područjima takođe je bio arapskog porekla.

Kad govorimo o odnosu dela elite srpskog društva prema izraelsko-arapskim odnosima, možemo da razumemo da je za vreme komunizma i pokreta nesvrstanih deo stanovništva gajio simpatije prema palestinskom lideru Jaseru Arafatu, ali je veoma teško razumeti da se veoma malo govori o jednom drugom palestinskom lideru, koji je, u nesreći i zlu, neuporedivo dublje povezao jevrejski i srpski narod. Reč je o velikom jerusalimskom muftiji Muhamedu Aminu el Huseiniju, koji je bio fanatični pristalica Adolfa Hitlera (s kojim se uz velike počasti sreo u novembru 1941. godine) i istovremeno osnivač zloglasne Handžar divizije, zbog čega je Jugoslavija bezuspešno tražila njegovo izručenje kako bi mu sudila za ratne zločine. Upravo je Huseiniju šef nacističkih vojnih jedinica Hajnrih Himler 2. novembra 1943. godine, na godišnjicu Balfurove deklaracije kojom su Britanci odobrili stvaranje jevrejske države, poslao telegram u kojem mu želi svu sreću u borbi protiv zajedničkog neprijatelja – jevrejskih osvajača. Priča o jerusalimskom muftiji, od koga se palestinski i arapski lideri nikad nisu ozbiljno distancirali, nije samo mračna epizoda iz prošlosti. Jer su se posle njega menjali lideri, ideologije, svetske okolnosti, ali dubinski stav brojnih arapskih lidera ostao je isti – izraelska država ne sme opstati.

Ponovo je aktuelna optužba da to što je stradalo više Palestinaca nego Izraelaca dokazuje da je izraelski odgovor gori od palestinskog terorizma. Palestinci su pokušali da namerno ubiju mnogo više Izraelaca nego što su to uspeli, dok su smrti koje se pripisuju Izraelu uglavnom slučajne, posledica legitimnog napora da se terorizam zaustavi. Namerno se skrivajući i delujući u centrima civilne populacije teroristi koriste sopstvene civile kao štit. To predstavlja prekršaj međunarodnog prava, a civili koji su ubijeni dok su korišćeni kao štit, po međunarodnom pravu, smatraju se žrtvama onih koji su ih koristili kao štit, ne onih koji su legitimno pokušavali da napadnu određeni vojni cilj kao što je naoružani terorista.

Vođa Hamasa Ismail Hanija svojevremeno je rekao za „Vašington post”: „Palestinci su naterali Izraelce u beg jer su pronašli njihovu slabu tačku: Jevreji ... više od drugih ljudi vole život i radije ne bi umrli. Zbog toga su bombaši-samoubice idealno oružje protiv njih”. Sam broj žrtava ne određuje moralnost ili legitimnost vojnih operacija. Pa ipak protivnici Izraela fokusiraju se na „činjenicu” koja navodi na pogrešan trag – stradalo je više Palestinaca nego Izraelaca, kako je to primetio Alan Deršovic.”

Robert Sabadoš
Predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije