Kneginje Ljubice 14, 11000 Beograd

Vesti iz sveta i Izraela

Ministarstvo inostranih poslova SAD: Izveštaj sačinjen u skladu sa  Zakonom o pravdi danas za žrtve koje nisu dobile nadoknadu

Majkl Pompeo, državni sekretar SAD, objavio je svetu Izveštaj o restituciji imovine Jevreja žrtava Holokausta koji mu je podnela Kancelarija specijalnog izaslanika Ministarstva inostranih poslova SAD za pitanja Holokausta. Izveštaj objavljujemo u celosti.

Ministarstvo inostranih poslova SAD
Izveštaj sačinjen u skladu sa  Zakonom o pravdi danas za žrtve koje nisu dobile nadoknadu (Justice for Uncompensated Survivors Today (JUST) Act)
Kancelarija specijalnog izaslanika za pitanja Holokausta

Kratak pregled

Uvod

Holokaust je bio jedan od najstrašnijih zločina u svetskoj istoriji,  čija posledica je bio genocid nad  šest miliona Jevreja - uključujući i milion i po dece – zajedno sa ciljanim ubistvima miliona drugih Evropljana od strane nacista i njihovih saradnika iz etničkih i političkih razloga.  Nacistički pokušaj da sistematski  istrebe evropske Jevreje je bio akt bezumlja, a okrutnost  kojoj su bili izloženi milioni ljudi u logorima Aušvic-Birkenau, Belzec, Sobibor, Treblinka i drugim logorimai stratištima u ime antisemitske ideologije arijevskerasne superiornosti nikada neće biti zaboravljena.

Holokaust je bio i jedna od najvećih organizovanih krađa u istoriji, kojom je obezbeđen  izvor prihoda Trećem rajhu i Silama osovine, i kojom je pokušano brisanje i poslednjih znakova jevrejskog života i kulture u Evropi. Efikasnost, brutalnost i obim pljačke su i dalje bez presedana, jer su njome obuhvaćeni biznisi, zemljišni posedi, kuće i kulturna/verska dobra poput sinagoga, svetih verskih predmeta, groblja, škola i društvenih centara. Kada se tome doda i oko 600.000 ukradenihumetničkih slika - od kojih oko 100.000 još uvek nije pronađeno - obim ove krađe postaje jasan.

Preživeli Holokausta i nobelovac Eli Vizel  je ovu sramotnu istorijsku činjenicu jasno opisao na Konferenciji posvećenoj  imoviniiz perioda Holokausta održanoj u Pragu u junu 2009. godine na kojoj je usvojena Terezinska deklaracija:

Samo izmerite dodatnu grozotu njihovih užasnih zločina: oni su ukrali ne samo bogatstvo bogatih, veći siromaštvo siromašnih. . .Tek sam kasnije shvatio da se ono što takobledo nazivamo Holokaustom obuhvata ne samo političku diktaturu, rasističku ideologiju i vojna osvajanja; već i ... finansijsku dobit, pljačku organizovanu od strane države…

********

Ovaj izveštaj se podnosi u skladu sa članom 2(b) Zakona o pravdi danas za žrtve koje nisu dobile nadoknadu (JUST Act) (PL 115-171), koji je stupio na snagu 09.05.2018. god., kada ga je potpisao predsednik  SAD, Donald Tramp.  Izveštaj daje pregled nacionalnog zakonodavstva i izvršnih političkih odluka u 46 od 47 zemalja koje su potpisale Terezinsku deklaraciju koja je usvojena na kraju Konferencije o imovini iz perioda Holokausta u Pragu, u junu 2009. godine.    (Izveštajem nisu obuhvaćene  Sjedinjen Američke Države mada su potpisale ovu Deklaraciju, kako je objašnjeno u daljem tekstu).  Jedan od glavnih ciljeva Konferencije bio je da se omogući identifikacija, povraćaj ili restitucija imovine nezakonito oduzete ili prenete tokom perioda Holokausta.  Član 1(a) Zakona  JUST Act definiše „nezakonito oduzimanje ili prenošenje vlasništva“ tako da ove radnje uključuju konfiskacije, eksproprijacije, nacionalizacije, prinudne prodaje ili transfere i prodaje ili prenose vlasništva pod pritiskom tokom perioda Holokausta ili perioda komunističke vladavine u zemljama potpisnicama.  

Deklaracija iz Terezina naglasila je važnost restitucije i/ili nadoknade privatne imovine i pozvala zemlje koje to još nisu učinile da primene nacionalne programe za rešavanje problema nepokretne imovine, uključujući privatnu, zajedničku i imovinu bez naslednika, konfiskovanu od strane nacista, fašista, i njihovih saradnika. Deklaracija iz 2009. godine, zajedno sa pratećim smernicama i najboljim praksama donetim 2010. godine, zahteva da se utvrde pravedni i sveobuhvatni postupci za rešavanje odštetnih zahteva kojima se neće vršiti diskriminacija po osnovu državljanstva ili prebivališta i koji će biti „ekspeditivni, jednostavni, dostupni, transparentni i neće predstavljati teret ili biti  skupi za pojedine podnosioce zahteva“.

Na zahtev specijalnog izaslanika za pitanja Holokausta, Američke ambasade su pripremile početne nacrte poglavlja za svako zemlju posebno  na osnovu informacija stranih državnih zvaničnika, društvenih organizacija, nevladinih organizacija, akademika i drugih aktera. Kancelarija specijalnog izaslanika sa sedištem u Vašingtonu, DC, potom je prikupila i analizirala dodatne informacije i konsultovala se, u meri u kojoj je to bilo moguće, sa domaćim i međunarodnim ekspertima i organizacijama za restituciju, uključujući akademike, lidere zajednica, i relevantne državne i nevladine institucije u SAD.

Ova procena pokriva sve glavne oblasti koje su obrađene u Terezinskoj deklaraciji. Svaki od 46 izveštaja počinje kratkim istorijskim pregledom iskustva zemlje tokom Holokausta da bi se pružio potrebni kontekst. Izveštaji zatim ukratko rezimiraju i procenjuju zakone i primenjive politike svake zemlje u vezi sa kategorijama za povraćaj ili naknadu za nepokretnu i pokretnu privatnu, zajedničku/versku kao i imovinu bez naslednika. Glavni fokus za većinu zemaljskih izveštaja je na imovini iz vremena Holokausta; gde je to moguće, izveštaj se takođe bavi nacionalizacijom imovine koja je usledila u doba komunizma. Konačno, svaki izveštaj sadrži opisučinka u pogledu drugih obavezaiz Terezinske deklaracije kao što su sećanje na Holokaust, komemoracije, pristup arhivskim dokumentima potrebnim za identifikaciju i vraćanje imovine i obrazovanje o Holokaustu. Zemaljski izveštaji, navedeni abecednim redom, razlikuju se po dužini i detaljima u zavisnosti od složenosti situacije i dostupnih informacija, i pokrivaju ključna dešavanja do 5. decembra 2019. god.

Ovaj izveštaj odražava važnost koju američka vlada pridaje pronalaženju prave mere pravde za žrtve Holokausta, preživele i njihove naslednike i namera mu je da podstakne razmišljanje o najboljim praksama koje bi mogle da se primene za ispunjenje obaveza koje su zemlje preuzele na sebe potpisivanjem Terezinske deklaracije. Nadamo se da će Kongres imati koristi od ovog izveštaja u određivanju načina na koji može da se uključi u rešavanje nerešeni pitanja od čega bi neposrednu korist  imali preživeli Holokausta i njihove porodice, od kojih mnoge žive u Sjedinjenim Državama. 

Generalno, ovaj izveštaj je više opisne  pre nego savetodavne prirode.On pruža objektivan prikaz onoga što su zemlje potpisnice Deklaracijedo sada učinile u cilju izvršavanja preuzetih obaveza u narednoj deceniji. Mada se u izveštaju daju naznake da su neke zemlje učinile više od drugih u ispunjavanju preuzetih obaveza,  takođe se naglašava i da sve zemlje mogu učiniti više na donošenju pravednih mera 75 godina nakon završetka Holokausta.

Iako Kongres nije naložio reviziju američkih zakona i politika, ovo istraživanje baca više svetlana sopstvene izazove naše zemlje u  pogledu ispunjavanja obaveza iz Terezinske deklaracije. Sjedinjene Države su 2000. godine odigrale presudnu ulogu, radeći zajedno sa Švedskom i drugim zemljama, na stvaranju onoga što je kasnije postalo Međunarodna alijansa za sećanje na Holokaust sa 34 države članice (IHRA). Ovakva liderska uloga još više ističe odgovornost Sjedinjenih Država da nastave da edukuju svoju javnost o istoriji i lekcijama Holokausta. Zapravo, istraživanje koje je 2018. godine sprovela Konferencija o  materijalnim zahtevima Jevreja prema Nemačkoj (Konferencija za potraživanja) pokazalo je da 41 procenat odraslih Amerikanaca ne zna šta je Aušvic; među osobamastarosti 18 do 34 god.,   ta cifra je 66 procenata. Trenutno samo 12 američkih država ima obaveznu edukaciju o Holokaustu na nivou srednje škole.

Nakon obećavajućeg početka istraživanja porekla artefakata, restitucije umetničkih dela i izrade portala koji će olakšati potraživanja, američki muzeji su započeli sa uspostavljanjem afirmativne odbrane da bi blokirali vraćanje opljačkanih umetničkih dela, suprotno principima Vašingtonske konferencije o umetničkim delima koje su konfiskovali nacisti i principima Terezinske deklaracije. Ovo je podstaklo Kongres da 2016. godine donese Zakon „HEAR“ (Zakon o povraćaju umetničkih dela oduzetih tokom Holokausta). Američki muzeji takođe kasne za sličnim evropskim institucijama, kao što su muzeji iz Nemačke, Austrije i Holandije, u istraživanju porekla umetničkih dela. Jedan od faktora koji doprinose ovom kašnjenju je i činjenica da većina američkih muzeja nisu pod  upravom države (za razliku od većine muzeja u Evropi), a mnogi direktori muzeja u SAD istraživanje porekla umetničkih dela ne smatraju prioritetom. Upotreba zastarelog softvera od strane podnosilaca zahteva za povraćaj u nekim slučajevima takođe otežava identifikaciju umetničkih dela koje su opljačkali nacisti.   
Bez obzira na ove faktore, Sjedinjene Države ostaju priznati svetski lider u restituciji iz perioda Holokausta. Snažno vođstvo i uticaj vlade SAD bili su presudni u zaključivanju mnogih važnih sporazuma o restituciji do danas. Među njima su, na primer, sporazumi sa Švajcarskom („uspavani“ bankovni računi), Nemačkom (ropski i prinudni rad, osiguranje, imovina), Austrijom (ropski i prinudni rad, osiguranje, privatna svojina), Francuskom (bankarski računi i deportacijena francuskoj železnici ), kao i sporazumi o restituciji i nagodbe u nekim zemljama centralne i istočne Evrope.

Preispitivanjem pozitivnih koraka koji su preduzeti, kao i nedostataka u poštovanju preuzetih obaveza, nacije se mogu podstaći da učine više kako bi ispunile svoje obaveze iz Terezinske deklaracije. Ovaj izveštaj nudi prozor sa pogledom na opcije i inovativne pristupe koji mogu pomoći liderima svih zemalja da ispune svoj deo odgovornosti za ispravljanje ekonomskih i drugih nepravdi počinjenih nad evropskim Jevrejima i drugim žrtvama nacističkog progona tokom Holokausta.

Godine 2009, Terezinska deklaracija prepoznala je hitnost pružanja pomoći preživelima Holokausta kojima je pomoć bila potrebna. Deset godina kasnije, imperativ da se preživelima omogući da dostojanstveno požive svoje poslednje dane je važniji nego ikad. Prema Konferenciji za potraživanja, procijenjuje se da je 2018. godine, širom sveta u životu bilo još  415.000 preživelih žrtava Holokausta. Prema procenama, procentiosoba koja žive u siromaštvu ili na granici siromaštva za preživele Holokausta kreću se od 32 posto za 174.000 onih koji žive u Izraelu; 35 posto za skoro 80.000 preživelih koji žive u Sjedinjenim Državama; i blizu 90 procenata za oko 56.000 preživelih Holokausta koji žive u državama koje su bile deo bivšeg Sovjetskog Saveza.   

Apel koji je Eli Vizel uputio na Praškoj konferenciji 2009. godine ostaje kao  poziv na akciju:

Dovoljno su patili. I dovoljno ljudi je imalo koristi od njihove patnje. Zašto ne učiniti sve što je moguće i  ne povući sredstva iz svih raspoloživih fondova kako bi im se pomoglo da žive poslednje godine sa osećajem sigurnosti, dostojanstva i spokojstva?

********
Najvažniji nalazi iz Izveštaja sačinjenog u skladu sa Zakonom „JUST Act“ 
Napori zemalja obuhvaćenih ovim izveštajem u vezi sa  obavezama iz  Terezinske deklaracije direktno utiču i na građane Sjedinjenih Država. U Sjedinjenim Državama živi druga najveća populacija preživelih Holokausta u svetu i mnogi naslednici žrtava Holokausta.
Skoro 75 godina nakon završetka Drugog svetskog rata (WWII) i 10 godina posle Terezinske deklaracije, još mnogo toga treba učiniti da se osmisli modus ekonomske pravde za preživele holokausta i naslednike u pogledu imovine koju su nacisti i njihovi saradnici nezakonito  oduzeli ili  im je ista nacionalizovana od strane komunista u periodu posle Drugog svetskog rata.
U Izveštaju se  napominje da nekolicina zemalja koje su potpisale Terezinsku deklaraciju tek treba da donesu zakone kojima se olakšava vraćanje nepokretne imovine. U zemljama koje su usvojile takvo zakonodavstvo, previše podnosilaca zahteva se suočava sa diskriminacijom na osnovu državljanstva i prebivališta ili na drugi način nije u mogućnosti da ostvari korist zbog previše komplikovanih administrativnih prepreka. Priča o restituciji za svaku zemlju, s obzirom na njeno istorijsko iskustvo i zakonodavnu prošlost, jedinstvena je. Većina zemalja zapadne Evrope uspela je da pokrene mere restitucije skoro odmah posle Drugog svetskog rata. Zemlje istočne i centralne Evrope, međutim, imale su mnogo drugačije iskustvo. Kao što je navedeno u izveštaju Evropskog instituta za Holokaust, za 2017. godinu: 

Nije bilo dovoljno vremena za stvaranje uspešnih šema restitucije pre nego što su komunistički režimi došli na vlast i u svakoj zemlji i kolektivizovali i nacionalizovali privatnu imovinu. Kao posljedica toga, za istočnoevropske zemlje zakonodavstvo devedesetih i dvehiljaditih zahtevalo je sveobuhvatniji pristup - koji će da pokrije šire vremenske periode i više imovine. Oduzeta imovina iz perioda Holokausta često je izričito isključena iz zakonodavstva o restituciji postkomunističkih režima.

Birokratska inercija je odgodila rešavanje prevelikog broja zahteva za restituciju; u nekim zemljama ova inercija se nastavlja decenijama nakon podnošenja ovakvihzahteva. Bosna i Hercegovina, Belorusija i Ukrajina, na primer, još uvijek nisu donele zakone koji predviđaju vraćanje privatne nepokretne imovine. Poljska, koja je imala najveću evropsku jevrejsku zajednicu pre izbijanja Drugog svetskog rata (približno 3,3 miliona), takođe nije donela sveobuhvatno zakonodavstvo o restituciji ili nadoknadi  imovine  oduzete tokom  Holokausta. Time je  Poljska ostala jedina država članica Evropske unije koja ima značajna imovinska pitanja iz vremena Holokausta a nije donela odnosne zakone. U Rumuniji, zakonodavstvo o privatnoj imovini iz doba Holokausta postoji, ali postupak podnošenja zahteva je znatno otežan za preživele Holokausta koji su  američki  i drugi  strani državljani i praktično, na taj način je gotovo onemogućeno ljudima koji žive van zemlje da se kvalifikuju za povraćaj ili kompenzaciju imovine. 

Jevrejske zajednice širom Evrope i dalje se suočavaju sa izazovima u vraćanju ili dobijanju naknade za imovinu zajednice i verske  objekte oduzete, uništene ili nacionalizovane u periodu Holokausta ili vladavine komunista. Na primer, u Hrvatskoj napori na restituciji takve imovine komplikuju se činjenicom da su se mnoge zgrade koristile za potrebe zajednice, a ne u verske svrhe ili su bile u vlasništvu pravnog lica koje je bilo odvojeno od zvanične jevrejske zajednice. Većina preživelih i naslednika žrtava Holokausta nije uspelada podnese zahteve za  povraćaj privatne imovine prema hrvatskom zakonu o restituciji zbog ograničenja u pogledu državljanstva i drugih proceduralnih prepreka, a generalno,nedostaje i politička volja da se to pitanje reši. Birokratija, slaba politička volja i slični problemi ometaju rešavanje zahteva za povraćaj imovine jevrejske zajednice u mnogim zemljama. U Poljskoj, na primer, otprilike polovina od 5.500 zahteva za imovinu jevrejske zajednicekoji su podneti po zakonu o restituciji iz 1997. godine i dalje je nerešena, a otprilike polovina rešenih zahtevaje rešeno  tako što su ti zahtevi odbijeni. 
Politički otpor bio je jedan od faktora koji su naterali  litvansku vladu da sredinom 2019. godine povuče nacrt zakona koji bi osigurao minimalnu restituciju za više od 200 zajedničkih dobra koje je identifikovala mala preostala jevrejska zajednica u zemlji. U ovom i drugim slučajevima, i politički razlozi i zabrinutost zbog finansijskih troškova povezanih sa restitucijom odlažu akcije. Politički činioci su takođe bili od uticaja u Poljskoj 2017. i Hrvatskoj 2011. godine, kada su vlade predložile nacrte zakona ili amandmane, a zatim ih povukle. U nekim zemljama napori da se osigura ispunjenje obaveza iz Terezinske deklaracije naišli su na oštre antisemitske reakcije političkih ličnosti.

Tokom posljednjih 75 godina, nemogućnost mnogih jevrejskih zajednica da povrate vlasništvo nad sinagogama, školama i kulturnim centrima koji su nekada bili stubovi verskog i svetovnogživota u zajednici imala je dalekosežne, negativne efekte, što je verovatno dovelo do  smanjenja jevrejskih zajednica u nekim evropskim zemljama u godinama nakon pustoši koju je izazvao Holokaust. Terezinska deklaracija predvidela je ovu mogućnost kada je istakla „važnost vraćanja zajedničke i verske imovine u oživljavanju i unapređenju života Jevreja, obezbeđivanju njihove budućnosti, u pružanju pomoći radi unapređenja kvaliteta života  preživelih Holokausta (Shoah) i podsticanju očuvanja jevrejske kulturne baštine." Kako se navodi u ovom izveštaju, mnoge zemlje nastavljaju da rade na postizanju ciljeva Terezinske deklaracije. Na primer, iako je vlada Litvanije razrešila pitanja svojeodgovornosti u pogledu imovine jevrejske zajednice,  donošenjem Zakona o naknadi iz dobrih namera 2011. godine, ona ima još posla na restituciji privatne imovine, posebno u vezi sa američkim državljanima i drugim licima koja nisu zadržalasvoje litvansko državljanstvo.  Fondacija stvorena zakonom iz 2011. godine pomaže litvanskim žrtvama Holokausta i podržava opštu dobrobit jevrejske zajednice u zemlji..
U jednom od  ključnih nalaza Terezinske deklaracije, prepoznaje se je da je velika većina žrtava Holokausta umrla bez naslednika jer su čitave porodice bile zbrisane, i ističe se  potencijal da imovina iz doba Holokausta bude osnova za rešavanje materijalnih potreba preživeli žrtava i da osigura kontinuiranu edukaciju o uzrocima i posledicama Holokausta. Zemlje učesnice Praške konferencije 2009. godine smatrale su da bi, s obzirom na jedinstvene okolnosti Holokausta, bilo neprikladno da se imovina koja je ostala bez naslednika istrebljenjem Jevreja vrati državi. Nažalost, restitucija ili kompenzacija za nepokretnu privatnu imovinu bez živih naslednika kretala se sporije nego bilo koji drugi aspekt restitucije iz perioda Holokausta u poslednjih 10 godina.

Jedan od razloga zašto neke zemlje još uvek ne preduzimaju ništa  je zabrinutost zbog veličine imovine koja je ostavljena bez naslednika zbog nacističkog istrebljenja Jevreja u njihovim zemljama i potencijalnih troškova kompenzacionog poravnanja. U tom pogledu, pojedinačni izveštaji ukazuju na različite mehanizme koje su zemlje preduzele u partnerstvu sa lokalnim jevrejskim zajednicama. To uključuje u nekim slučajevima namirivanjesamo dela vrednosti imovine bez naslednika i neke druge preostale imovine i preusmeravanje tih sredstava prema zadužbinama i fondacijama koje pomažu siromašnim preživelim žrtvama i ponovo ojačavaju male jevrejske zajednice koje još postoje u odnosnim zemljama. Mnogi preživeli i naslednici žrtava Holokausta moraju da ulože puno truda da objasne da je restitucija više moralno nego finansijsko pitanje, vezano za to da se za njihove voljene obezbedi prava mera pravde. Za druge, cilj je pribaviti sredstva za preživele da bi mogli dostojanstveno da prožive svoj život.
Srbija je 2016. godine postala prva i do sada jedina zemlja koja je donela zakonodavstvo o imovini bez naslednika i imovini koju niko ne potražuje nakon Terezinske deklaracije iz 2009. godine. Nekoliko drugih evropskih zemalja ranije je usvojilo zakone kojima se uređuje ili delimično uređuje imovina  bez naslednika i imovina koju niko ne potražuje iz vremena Holokausta. Tu spadaju Austrija, Belgija, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Italija, Holandija, Severna Makedonija, Norveška, Rumunija i Slovačka. Neke od ovih zemalja, međutim,  još uvek nisu praktično primenile ove zakone. Nacije koje još nisu usvojile zakonodavstvo o imovini bez naslednika su Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Češka, Estonija, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Moldavija, Crna Gora, Poljska, Rusija, Slovenija i Ukrajina. (Treba napomenuti da zemlje koje nisu bile okupirane od strane nacista ili su bez značajnih problema u pogledu imovine bez naslednika takođe nisu usvojile posebno zakonodavstvo.).

U sferi pokretne imovine, ostalo je mnogo toga da se uradi da se identifikuju opljačkana umetnička dela i omogući pošteno rešenje za njihov povratak zakonitim vlasnicima ili njihovim naslednicima. U većini evropskih zemalja, previše javnih i privatnih umetničkih muzeja i dalje ne sprovodi istraživanja porekla svojih umetničkih zbirki, istraživanja koja su od suštinskog značaja za pribavljanje informacija o potencijalnim zahtevima za povraćaj umetničkih delakoja su zaplenili nacisti. Svega nekoliko zemalja je tek nedavno započelo rad na potrebnom zakonodavstvu i mehanizmima za restituciju umetničkih dela, dok mnoge druge to još nisu učinile. Francuska, koja je prvobitno bila spora u istraživanju porekla, sada je jedina zemlja u kojoj naporima da se identifikuju, vrate ili nadoknade umetnička dela i predmeti kulture koje su oteli nacistirukovodi  kabinet šefa vlade, odnosno premijera. Država, međutim, nije revidirala zakon koji predviđa da umetnička dela koja su postala deo  javnih zbirki ne mogu biti izvađena iz javnih muzeja, čak i ako su ih nacisti oduzeli iz privatnih kolekcija. Holandija, koja  predstavlja uzor kako treba vršiti istraživanja porekla i restituciju, nedavno je usvojila „test ravnoteže interesa“ kojim se  muzejima u ovoj zemlji daje pravo da zadrže umetničko delo koje su konfiskovali nacisti ako njihovi interesi prevazilaze interese predstavnika porodica od kojih su nacisti oduzeli to umetničko delo. Mađarska je sprovela neka istraživanja o važnijim umetničkim delima koja su opljačkana, ali nije omogućila restituciju, niti je svoja istraživanja javno objavila.
Rusija je, u međuvremenu, nacionalizovala većinu umetničkih i kulturnih dobara uzetih od strane Sovjetskih trofejnih brigada, koje su 1945. godine slale dragocenosti u Rusiju sa okupiranih teritorija (uključujući Nemačku). Uprkos tome što je donela zakon zasnovan na Vašingtonskim principima o umetničkim delima koja su konfiskovali nacisti, Rusija je učinila malo da sprovede istraživanje porekla ili da izvrši restituciju ili isplati nadoknadu  za umetnička dela pronađena krajem Drugog svetskog rata koju su nacisti konfiskovali  jevrejskim i ne-jevrejskim žrtvama.
Postoje i pozitivni trendovi koje vredi istaći. Pet zemalja - Austrija, Francuska, Nemačka, Holandija i Velika Britanija - osnovale su odbore za rešavanje sporova na kojima se rešavaju zahtevi za povraćaj umetničkih dela, u skladu sa Vašingtonskim principima i Terezinskom deklaracijom. Pored toga, u januaru 2019. god,  Evropski parlament je usvojio zakonodavstvo kojim se priznaju Vašingtonski principi o umetničkim delima koja su konfiskovali nacisti.On je pozvao Evropsku komisiju da podrži katalogizaciju svih podataka o opljačkanim kulturnim dobrima i uspostavi principe za bavljenje kulturnim dobrima u budućim sukobima.
Na osnovu Zajedničke deklaracije sa stručnim savetnikom Ministarstva inostranih poslova  za pitanja Holokausta i specijalnim izaslanikom Ministarstva za pitanja Holokausta iz novembra 2018. godine, Nemačka je izdvojila značajna sredstva i javnim i privatnim muzejima za istraživanje porekla i obavestila svoje javne muzeje da  ne mogu i dalje da dobijaju sredstva od savezne vlade ako ne učestvuju u postupku rešavanja po zahtevima za povraćaj umetnički dela. Nemačka je takođe potvrdila da se propisi koje je donela u cilju primene Vašingtonskih principa i Deklaracije iz Terezina odnose na privatne muzeje i zbirke, kao i na javne muzeje.

Druga oblast koja se razmatra u ovom izveštaju je napredak u identifikovanju, katalogizaciji i očuvanju predmeta Judaike koji se mogu naći u bibliotekama, muzejima i drugim mestima za čuvanje; njihov povratak prvobitnim vlasnicima i drugim odgovarajućim pojedincima i institucijama; a naročito restitucija sakralnih svitaka i ceremonijalnih predmeta do njihove originalne sakralne upotrebe u sinagogama. Povratku oduzete Judaike i jevrejskih kulturnih dobara uglavnom nijedata tolika pažnja  kao konfiskovanim  i opljačkanim umetničkim delima. U slučaju određenih zemalja, poput Belorusije, napredak u ovoj oblasti je zaustavljen. Nakon Drugog svetskog rata, sovjetske trofejne brigade donele su u Minsk iz Francuske stotine hiljada knjiga koje je prethodno ukralaEinsatzstab Reichsleiter Rosenberg- nacistička organizacija čiji je zadatak bio eksproprijacija jevrejskih kulturnih dobara. Većina ovih knjiga, slažu se stručnjaci, nalaze se u Minsku.

Pored toga, u izveštaju se mogu naći kratki preseci napretka ostvarenog u ispunjavanju obaveza svake od ovih država da relevantne arhive učini dostupnim javnosti i istraživačima u najvećoj mogućoj meri i da obezbedi povratak arhiva koje su ukradene ili uklonjene radi čuvanja kao posledica Holokausta. Ima dosta pozitivnih pomaka:u Opštu uredbu o zaštiti podataka Evropske unijeunet je izuzetak za arhive povezane sa Holokaustom; postoji saradnja njujorškog Instituta YIVO za jevrejska istraživanja i partnera u Litvaniji radi očuvanja, digitalizacije i virtualnog ponovnog ujedinjenja predratne arhivske zbirke YIVO-a i radi digitalne rekonstrukcije istorijske biblioteke Strašunas iz Vilnjusa; a vojna arhiva biće dostupna preko novog aranžmana između Grčke i američkog Memorijalnog muzeja Holokausta, koji se očekuje 2020. Godine
Konačno,u zemaljskim izveštajima je istaknut napredak u održavanju spomen obeležja i promovisanju istorijski tačnih sećanja na Holokaust, komemoraciji, istraživanju i obrazovanju - poduhvati koji su starenjem generacije preživelih postali još važniji. Jedan pozitivan razvoj u ovoj oblasti vredan pomena bio je objavljivanje novih Preporuka za predavanje i učenje o Holokaustu, koje su zemlje članice Međunarodne alijanse za sećanje na Holokaust jednoglasno usvojile 5. decembra 2019. godine. Ove Preporuke su dostupne na: https://www.ushmm.org/teach/fundamentals/guidelines-for-teaching-the-holocaust.

Zahvalnica

Iskrenu zahvalnost dugujemo svima koji su doprineli ovom izveštaju. Posebno želimo da odamo priznanje neumornom istraživačkom radu zaposlenih u američkim ambasadama u obuhvaćenim zemljama, u cilju obezbeđivanja početnih elemenata za svaki od  izveštaja, čiji pregled su  koordinirali specijalni izaslanik Ministarstva inostranih poslova SAD za pitanja Holokausta  Čeri Danijels (Cherrie Daniels) i njeno stručno osoblje. Značajan deo istorijskog materijala iz ovog izveštaja preuzet je iz Američkog memorijalnog muzeja Holokausta, dok su istraživanja i ekspertska mišljenja u vezi sa restitucijom uzeta iz studija koje su sprovele Svetska jevrejska organizacija za restituciju, Konferencija o jevrejskim materijalnim zahtevima prema Nemačkoj, Evropski institut za nasleđe Shoah , i drugi. Kancelarija specijalnog izaslanika za pitanja Holokausta duguje duboku zahvalnosti savetniku Ministarstva inostranih poslova  za pitanja Holokausta, ambasadoru Stjuartu E. Ajzenštatu (Stuart E. Eizenstat), čija podrška i bogato znanje o ovoj temi su bili od neprocenjivog značaja.


 


Održan prijem u čast novog ambasadora Izraela u Srbiji Jahela Vilana

Savez jevrejskih opština Srbije organizovao je u sredu 16. septembra prijem dobrodošlice u čast Nj. E. Jahela Vilana, novog ambasador...

DETALJNIJE
Roš Hašana: Obraćanje rabina (VIDEO)

Poslušajte ovonedeljno obraćanje rabina na temu Roš Hašana. Obraćanje možete pogledati na linku...

DETALJNIJE
Interni poziv za stipendiranje  studenata iz  jevrejske zajednice Srbije u školskoj 2020/2021 godini 

Savez jevrejskih opština Srbije raspisuje interni poziv za stipendiranje studenata iz jevrejske zajednice Srbije za školsku 2020/2021...

DETALJNIJE
Islamska i jevrejska zajednica blagoslovile odluku Vlade Srbije

Vrhovni rabin Srbije Isak Asiel i predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije Robert Sabadoš, na poziv ministra Zorana Đorđevića, 10....

DETALJNIJE