Aristides de Sousa Mendes, portugalski konzul u Bordou, u junu 1940. suočio se sa moralnom dilemom: da li slušati vlast ili sopstvenu savest?
Naime, tokom 1940. godine ulice Bordoa bile su pune jevrejskih izbeglica koja su bežala pred nacistima. Pariz je pao 14. juna a jedine osobe od uticaja koje su tih meseci mogle biti od pomoći bile su diplomate koje su izdavale vize za Španiju. Međutim, portugalski diplomatski korpus imao je strogo naređenje da se vize Jevrejima izdaju samo uz izričito odobrenje iz Lisabona. Oni koji su se tada našli u Bordou imali su cilj da što pre pređu u Španiju.
Henri Diner je 1940. imao tri godine, ali kako kaže još uvek se seća bega njegove jevrejske porodice iz Antverpena.
"Nacističko bombardovanje Belgije počelo je 1940. godine. Otac je do poslednjeg trenutka sumnjao da će doći do rata ali je isto tako uvek bio spreman za pokret. Kada je počelo bombardovanje sećam se da sam majku pitao šta se to dešava, tešila me je rečenicom da napolju grmi. Kako je situacija postajala sve teža, nas sedmoro je krenulo prvo do Pariza, otac nije želeo da odemo predaleko jer je verovao da do rata neće ni doći i da ćemo se brzo vratiti kući. Međutim nakon što je na radiju konstantno slušao o nemačkim pobedama shvatio je da povratka u Antverpen nema” priseća se ovaj penzionisani inženjer.
U to vreme, konzul de Sousa se u Bordou sprijateljio sa rabinom Haimom Krugerom kojem je planirao da obezbedi vizu za Španiju. Međutim, rabin je tu ponudu odbio jer nije želeo da napusti hiljade jevrejskih izbeglica u Bordou.
Foto: http://sousamendesfoundation.org/
Tog 13. juna 1940. godine de Sousa Mendez u svom dnevniku je napisao "Ovde je situacija užasna, doživeo sam nervni slom".
"Niko zaista ne zna šta mu se tih dana dešavalo" rekao je dr Paldiel koji je vodio odeljenje "Pravednici među narodima" u Jad Vašemu.
Nakon nekoliko dana izolacije i razmišljanja, ovaj diplomata se obratio rabinu sledećim rečima: "Ako toliko Jevreja može da pati zbog jednog katolika, onda i taj jedan katolik treba da pati zbog toliko Jevreja". Naravno, govorio je o Hitleru. Šta god da mu je tih dana bilo na pameti, Sousa Mendez je u ponedeljak 17. juna odlučio: "Nema više nacionalnosti, rase ili religije, od sada svima dajem vize".
Za Henrija Dinera i njegovu porodicu ova viza je značila spas.
"Sećam se da je de Sousa nestao na par dana, sledeći dan kada se pojavio bio je potpuno sed" rekao je Diner koji se seća redova izbeglica ispred konzulata u Bordou.
Niko ne zna precizno koliko je tranzitnih viza izdato, veruje se da se taj broj kreće između 10.000 i 30.000. Čim su čuli za de Sousovu odluku da svima daje vize, Ministarstvo spoljnih poslova u Lisabonu je pokušalo da to spreči. Španske vlasti su vize čak i proglasile nevažećim ali dok je to stupilo na snagu mnogi Jevreji su već stigli do regije Baskija.
Među onima koji su pobegli iz okupirane Francuske bio je i slikar Salvador Dali kao i članovi bankarske porodice Rotšild.
Postupanje po sopstvenoj savesti zbog kojeg ga javnost pamti kao heroja, de Sousu je koštalo diplomatske karijere. Ostatak svog života proveo je bez penzije a prizanje za svoja dela dobio je 9. juna ove godine kada je Portugal odlučio da spomenik u Nacionalnom panteonu treba da nosi njegovo ime.
Zbog humanog čina, Sousa Mendez je proteran iz diplomatskog kora i do kraja života je živeo u bedi, bez ikakvih primanja, jedinu pomoć koju je primao bilo je od Lisabonske jevrejske zajednice koja mu je dostavljala hranu.
Izvor: BBC.uk
Sedište
