Rođen 14. jula 1952.
Preminuo 30. maja 2024.
Zaposlen u Savezu od 31. jula 1978. do 31. decembra 2023. 

In Memoriam
Za Zorana Mevoraha
UMEVORAH - BLAGOSLOVEN

Zoran je ceo svoj radni život posvetio jevrejskoj zajednici i Savezu jevrejskih opština Srbije gde je radio 43 godine vodeći finansije i razne druge stvari kada je to bilo potrebno. Tokom svog radnog veka, mnogo prijatelja, predsednika, inflacija, dobrih i teških dana je Zoran dočekivao i ispraćao.  Precizno i u dinar je vodio finansije kako bi preživeli dobili ono što im sleduje, kako bi bolesni na vreme dobili lekove, kako bi Jevrejska zajednica u Zrenjaninu ili Pančevu mogla da proslavi neki praznik, kako bi deca i omladina otišla u Pirovac i Sarvaš ili posetila jevrejske prijatelji i prijateljice u Sarajevu, Zagrebu, Skoplju. 

Tokom ratova devedesetih, radio je poslove koji nisu bili tipični za nekog ko vodi finansije, ali su bili tipični za Zoranovo veliko srce i ljubav koju je imao prema zajednici. Tokom tih godina, Zoran je sa kolegom nebrojeno puta obavljao fizičke poslove i utovarivao i slao humanitarnu pomoć za Doboj, Grbavicu i Banja Luku. Tih godina često je odlazio u policiju, na carinu ili kod predstavnika umprofora kako bi obezbedio neku dokumentaciju ili dozvolu o propuštanju humanitarne pomoći i pronalazio je način da obezbedi finansije kako bi  zajednica imala ono što joj je najpotrebnije.  Samoinicijativno, bez ikakvog objašnjavanja dolazio je po kolegu, dovozio ga i odvozio sa posla kako bi kolega izbegao mobilizaciju i  vraćanje na teritoriju sa koje je izbegao. Sa istim tim kolegom se upustio u avanturu kada je otišao po četiri autobusa dece iz Bugarske kako bi osigurao njihov bezbedni prolazak kroz Srbiju na putu ka letnjem jevrejskom kampu Szarvaš.  

Voleo je svoje kolege ali je ipak malo više voleo svoje koleginice sa kojima je nesebično delio recepte, strast prema kuvanju i hrani, i naravno svoje specijalitete zbog čega je na poslu zasluženo dobio titulu najbolje domaćice. 

Zoran je strast prema zajednici i svom jevrejskom identitetu preneo na svoju suprugu Ružu, decu, Veru (Becu) i Rubena, koje je vodio u Pirovac, na razne seminare i manifestacije kako bi spoznali svoj jevrejski identitet, našli doživotne prijatelje, ljubav i razvili osećaj odgovornosti prema zajednici. Zajedno sa Ružom izgradio je divne ljude velikog srca. Nisam upoznala oca koji je toliko bio ponosan na svoju decu kao što je to bio Zoran. Svaki put kad bih došla kod njega u kancelariju pričali bismo malo o Haverovim projektima, malo o hrani, malo o pecanju, i onda o Rubenu i Beci, po nekad i satima. Sve što su radili u tom trenutku prepričavao bi polako, do sitnih detalja, da mu ništa ne promakne, ponosno i naravno sa velikom dozom brige. 

Ono po čemu je Zorana za mene bio poseban je to što je on bio ponosan na sve Becine i Rubenove prijatelje.  Uvek nas je hvalio i davao nam vetar u leđa - da se Zoran pita ja bih bila predsednica svetskog jevrejskog kongresa, Boca ministar finansija, Djerić najpoznatiji svetski komičar, Djenka direktorka UNICEFA, Dunja najpoznatija modna kreatorka u Srbiji, i tako dalje.

Zoran ne samo što je na sve nas bio ponosan nego nas je zajedno sa Ružom svakodnevno primao u kuću, pojio nas i hranio kao da smo mu rođena deca. Kod Zorana i Ruže se išlo praznog stomaka i bez kesica sa smokijem, čipsom i zamrznutim žužuom. Taman kad odu iz kuće Ogi i Petar, dođu Rale i Mrkić pa dok i njih nahrani dođu Deki i Sale i tako u nedogled. Ne znam zašto smo se svi čudili što u kući imaju dva frizidera i 3 zamrzivača. Kod Zorana su se jeli uštipci, vegetarijanske lazanje iz šerpe, čorbaste ne tako košer tripice, kiseli kupus kojem je pevao himnu i još mnogi drugi Zoranovi specijaliteti.

Mnoge Becine i Rubenove prijatelje Zoran je uveo u jevrejsku zajednicu. Sa mnogima od nas je vodio razgovore koje se tiču budućnosti zajednice. Ukazivao nam je na to da smo mi primer mlađim generacijama, da trebamo biti aktivni članovi i članice zajednice i uvek nas je podržavao u našim idejama i inicijativama čak i kada one nisu imale baš puno smisla. 

Kada pomislim na Zorana pomislim na Ružu, jer Zoran ne bi bio Zoran bez Ruže kao što Ruža neće biti Ruža bez Zorana. 

Zoran, kao i cela njegova porodica, je bio veliki prijatelj Havera, bezuslovno me je podržavao, bodrio, hvalio. Zoran je bio moj zaštitnik. 

Zoran  je posvetio život našoj zajednici. 

Zoran je posvetio život našoj zajednici i kada ju je napustio, napustio je i nas.  

Neka je blagosloveno- uMevorah- i hvaljeno njegovo ime.

Hvala mu. 
Sonja Viličić