Ulica Lomina 32-34, IV sprat, 11000 Beograd

Kultura

“Zovem se Bela” - životna priča glumice Rahele Ferari

Savez jevrejskih opština Srbije objavljuje sažetu priču novinara i književnika Dragana Jakovljevića koji u svom novom blogu naziva "Zovem se Bela" govori o životnim izazovima naše proslavljene glumice Rahele Ferari. Zašto je menjala ime, kako je uspela da izbegne legitimisanje od strane Gestapa tokom rata.. ove i mnoge druge detalje iz života glumice novinar je saznao iz razgovora sa njenom prijateljicom gospođom Juhas kao i sa samom Rahelom koja mu se predstavila kao Bela.

Kako je izgledao njihov razgovor i upoznavanje pročitajte u nastavku ovog teksta:

– Komšija, da li ste to vi? – čuo sam u jednom trenutku glas gospođe Juhas, čiji su prozori takođe bili okrenuti ulici.

Volela bih da skoknete do mene, da probate biršalmašajt. Znam da volite taj kolač, rekli ste mi to jednom.

Premda prijatna i duželjubiva, gospođa Juhas nije često primala goste, niti je vodila intenzivan društveni život. Ja sam u njen stan ulazio svega dva ili tri puta godišnje, a ostale komšije ni toliko.

Ali, u ponašanju ove ljubazne žene, sada je bilo i nečega što u ranijim prilikama nisam mogao da uočim. U njenom glasu i pokretima bio je vidljiv napor da prikrije svoje blago nestrpljenje. Sve vreme sam imao utisak da je iščekivala da se dogodi nešto važno ili da nam se, možda, tog popodneva prodruži još neko.

– Ah, da… – počela je, s primetnom nelagodom u glasu. – Nisam vam rekla da mi je u gostima jedna stara prijateljica. Ona je, znate, iz naših krajeva – rekla je, ne spuštajući glas na kraju rečenice, pa sam imao utisak da želi još nešto da mi kaže. Ali, tada je prestala da govori i značajno me pogledala.

U tom trenutku, sa interfona se oglasio signal, koji nam je dao do znanja da je neko ušao u zgradu uz pomoć šifre moje komšinice i da će, po svemu sudeći, za nekoliko trenutaka biti u stanu.

– To mora da je moja prijateljica. Biće mi drago da je upoznate – rekla je zadovoljno i požurila prema ulaznim vratima.

Do mene je ubrzo počeo da dopire razgovor dve žene. Gošća je bila zadihana i, sudeći po glasu, nije mogla biti mnogo mlađa od moje komšinice, koja je tog proleća navršila osamdeset dve.

– Bela, drago mi je – rekla je. – Marika mi je ponešto pričala o vama. Novinar, ako sam dobro shvatila?

Već posle nekoliko razmenjenih rečenica, shvatio sam da gošću gospođe Juhas od nekud poznajem. Činilo mi se da je njeno prisustvo u mom životu bilo često i da smo negde već razgovarali, ne jednom

Trenutak tišine prekinulo je zveckanje šoljica za kafu, koje je upravo donosila gospođa Juhas.

– Bela, bilo bi dobro da sada proveriš da li su ti sva dokumenta tu, jer vožnja tramvajem u Pešti može da donese i neprijatnosti u vidu ispražnjene tašne. Imam ogromno iskustvo sa lepljivim prstima nekih nevaljalaca.

U potrazi za novčanikom, u jednom trenutku su obe otišle do predsoblja i ostavile me samog, sa dokumentima gospođe Bele, koji su i dalje ležali rašireni po stolnjaku. Neke od fotografija na njima bile su iz njenih mlađih dana i govorile ne samo o lepoti svoje vlasnice, već i o njenom otmenom držanju i osobenom stilu.

Iako mi nije bila namera da zavirujem u podatke iz njenih dokumenata, vizuelno je, ipak, lako bila uočljiva jedna značajna razlika: ispod fotografija ove žene, u svaki od njenih dokumenata je bilo upisano različito ime i prezime, a samo na jednom papiru, i to već pohabanom, stajalo je ime koje je izgovorila prilikom našeg upoznavanja. Jedno od nekoliko njenih imena, bilo je tipično srpsko.

Iz hodnika su se ubrzo začuli uzdasi olakšanja.

– Hvala bogu, tu je! – rekla je zadovoljno gospođa Bela i objasnila da joj je novčanik zapao iza ormarića u hodniku, dok je skidala kaput.

Uozbiljila se u trenutku kada joj je pogled pao na dokumenta koja sam, hteo to ili ne, morao da vidim, jer sam sve vreme sedeo ispred njih. Dok ih je sakupljala i vraćala u svoju tašnu, ruke su joj pomalo drhtale, kao i glas, dok se izvinjavala.

Moje misli su, međutim, bile usmerene samo u jednom pravcu. Po glavi mi je kolalo pitanje na koje nisam nalazio odgovor: ko je žena koja upravo sedi pored mene i koja, kao ni ja, očigledno ne sluša priču naše domaćice?

Misterija oko identiteta žene sa kojom sam se upoznao proganjala me je i narednog dana. Sudeći po tome što sam na stolu gospođe Juhas, verovatno, imao uvid u lažni identitet njene prijateljice, počeo sam da sumnjam u sve što sam od nje toga dana čuo.

Ni sam ne znajući zašto to radim, uključio sam kompjuter i na internet pretraživaču ukucao ime glumice koju smo prethodnog dana spominjali. Na jednom mestu, kratko je pisalo je da je uoči Drugog svetskog rata godinu dana boravila na usavršavanju u Budimpešti, baš kao i gospođa Bela.

Odmah sam pozvao Anet, koja je neko vreme radila kao dramaturg u peštanskom Nacionalnom pozorištu i upitao je da li je i kako moguće saznati ko je u tom teatru, u godinama pred rat, boravio na usavršavanju.

 – Naravno da je moguće. Tamo se sve zapisuje i brižljivo čuva – rekla je Anet i uputila me na pozorišnog arhivara, Janoša, koji me je primio još istoga dana.

Nisam znao odakle treba krenuti u ovoj potrazi. Jedino što mi je padalo na pamet, bilo je ime glumice na koju je gošća gospođe Juhas ličila.

Janoš mi je pokazao polje sa imenom Bella Rohel Frajnd.

– Ovde piše da je glumica sa tim imenom bila na usavršavanju kod nas uoči rata, ali imajte u vidu da se zgrada Nacionalnog pozorišta tada nalazila na današnjem Trgu Lujze Blahe (Blaha Lujza tér) – rekao je arhivar

Pri povratku u stan, na zajedničkoj terasi sam zatekao gospođu Juhas. Zalivala je cveće, ali je izgledala veoma zabrinuto. Zapravo, činilo se da cveće i nije bilo pravi razlog njenog boravka pred mojim vratima.

– Dobro je da sam vas srela – rekla je glasom koji je odavao nespokojstvo. – Iskrena da budem, čekala sam kada ćete naići. Reč je o Beli… Prilično je uznemirena, jer je po njenom mišljenju sve izgledalo kao da je namerno želela da vas obmane. A nije, verujte. Evo, ja sam svedok da je imala najbolju nameru.

Odglumio sam kako ne znam o čemu je reč i kako nisam primetio nikakav pokušaj obmane, nesporazum ili bilo šta slično. To je moju komšinicu donekle umirilo, ali još uvek nije izgledala smireno. Rekao sam da bi mi bilo drago da me predveče posete i da bih voleo da na taj način dam do znanja gospođi Beli da je sve u najboljem redu i da se ništa neprijatno nije dogodilo.

– Divno, i ja mislim da je tako najbolje. Preneću Beli vaš poziv i sigurna sam da će joj biti drago – obradovala se gospođa Juhas, a onda dodala:

– Samo… Ja bih pre toga želela nasamo sa vama da prozborim koju reč. Znate, sve je to vrlo osetljivo i možda će vas neke pojedinosti, koje treba da znate, iznenaditi. Zato mislim da je uputnije da vam ih ja ispričam.

Seli smo ispod ladoleža i priča je sama potekla. Prema kazivanju gospođe Juhas, rođena Zemunka Bela Rohel Frajnd je još od detinjstva bila drugačija, naviknuta da joj život više uzima nego što daje. Tokom Velikog rata austrougarske vlasti deportovale su njihovu porodicu u Bačku Palanku, rodno mesto Belinog oca.

– Jednom mi je pričala kako su se sve njene dečje igre svodile na posmatranje mrava i druženje sa njima. Kaže, izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram mrave. Sama je sebi pričala priče, izmišljala ih, a likovi su uvek bili majušni mravi. Te, oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu… Stavi travku da im prepreči put ili napravi most, ili ih skrene na drugu stranu. Bilo je to njeno malo pozorište, govorila je, jer su mravi bili njeni glumci, a ona njihov reditelj. Takva je bila moja Bela… Sve ju vodilo ka pozorištu – rekla je gospođa Juhas i sa nelagodom me pogledala.

– Znam – rekao sam.

– Bila sam sigurna da znate – u njenom glasu se osećalo olakšanje. – Zato sam i došla do vas… Zapravo, došla sam da vas zamolim da nam ne zamerite što vam odmah nismo sve rekle. Znate, ona je veoma oprezna žena. Život je nije mazio. Nekoliko puta je morala da menja identitet, nekada da bi ostala živa, nekada u pokušaju da se oslobodi aveti prošlosti, a samo jednom zbog ljubavi. Tada je bila Marija Stojković. Teško je podnela smrt svoga muža, glumca, pa joj se učinilo da će joj biti lakše ako tu ljubav zauvek zaključa u svom srcu, a za sve ostale bude neka druga… Tako je postala ona koju ste vi, možda nekada negde sreli ili upoznali. A da li ste?

Zaista, da li sam? Učinilo mi se da je pitanje gospođe Juhas bilo na mestu, ali je ipak bilo suvišno. Jer, tako veliku glumicu, kakva je bila Rahela Ferari, nije bilo potrebno lično upoznati, da biste je poznavali.

– Toliko puta sam je gledao s divljenjem, toliko puta slušao… Nas dvoje se poznajemo oduvek – rekao sam. – Mislim da i ona to zna.

U tom trenutku, osetio sam kako neko, ko je stajao iza mene, polako spušta ruku na moje rame. Okrenuo sam se i ugledao gospođu Rahelu.

– Kako ne bih znala, dragi moj. Mislim da je sada vreme da vam to i priznam i da se izvinim što to nisam učinila ranije – rekla je, sela kraj nas i, kao da govori monolog svog života, nastavila:

– Nekada mi se čini da sam apsolutna vladarka svekolike mimikrije, ali i veštine prepoznavanja. Mislim da sam uvek umela da u svojoj blizini osetim istinu i skrajnem je, ako osetim da takva nije za svako vreme ili za nas, ovakve. Znate da neke istine i sada skrivam, ne bih li ovaj svet, koji volim, sačuvala od oštrice njihovog isukanog mača i bljeska bodeža.

– Ali šta onda biva sa istinama koje tako sabirate? – upitao sam je.

Duboko se zamislila i rekla:

– Kada osetim da postaju opasan teret, pažljivo ih spuštam u duboku škrinju vremena. Otvaram je tek kada oštrice počnu da gube svoje preteće oblike. Taj ritual ponekad ume da sačeka druga vremena i ljude, ali nikada ne izostaje. Čak i ako se nekome učini da sam se malo zabunila, pa istinito zamenila poželjnim. To su, eto, mali trikovi mojih lica, usred ove velike igre mimikrije i naših prepoznavanja u njoj. Praštajte, dragi moji, ako sam negde pogrešila… – rekla je, gledajući nekud u daljinu i pri tom nežno dodirivala ljubičaste zvončiće kojima nas je tih dana darovao ladolež.

Zatim je ustala i krenula prema vratima, rekavši da će se odmah vratiti. Gospođa Juhas mi je za to vreme ispričala potresnu životnu priču Rahele Ferari, tada još uvek Bele Rohel Frajnd.

– Кao Jevrejka, celu nemačku okupaciju provela je skrivajući se od fašista po tavanima, podrumima, udžericama… Tako se jednoga dana našla u trošnoj kućici neke gospođe Magde, u Žarkovu, kada je u dvorište upala racija Gestapoa. Do tada, Bela se svima predstavljala kao vojvođanska glumica Ruža, a tih dana se pripremala da obeleži svoj trideseti rođendan. Nije, sirota, ni slutila da će ga dočekati potpuno seda. Da, osedela je gotovo u trenutku, dok je slušala Nemce pred vratima i čekala da umre, onako kako su završili svi Frajndovi. Međutim, i tada je ostala pribrana, iako je bila bez dokumenata, što se tada kažnjavalo smrću na licu mesta ili u najboljem slučaju hapšenjem.

– Pa, šta je učinila? Кako je preživela? – upitao sam.

– Odmah joj je bilo jasno da nema mogućnosti da pobegne, pa je prišla vratima i otvorila ih, spremna na najgore. Međutim, u tom trenutku se dogodilo čudo. Pre nego što su gestapovci stigli bilo šta da kažu, odnekud se stvorila komšinica Smiljka, jedina žena u kraju koja je znala Belin pravi identitet. Ružo, kaži dragička, uzviknula je Smiljka i potrčala joj u zagrljaj, rekavši da joj nosi radosnu vest. Navodno, stiglo je pismo iz pozorišta u Pančevu, da je primljena da glumi. Tada je moja Bela odigrala najvažniju i najtežu ulogu u svom životu – rekla je gospođa Juhas i naglo ućutala.

Osvrnuli smo se i iza naših leđa ugledali gospođu Rahelu. Nisam bio siguran koliko je dugo tu stajala i šta je od svega ovoga čula, ali joj je bilo jasno o čemu je moja komšinica govorila.

– Zaista je tako bilo – rekla je. – To je bila uloga mog života. Počela sam da grlim gestapovce, da se smejem, da igram sa Smiljkom, pa smo ih pozvali u kuću, da ih častimo zbog navodnih lepih vesti. Poslužile smo ih rakijom i radosno cvrkutale o mom budućem pozorišnom angažmanu. Izgleda da smo bile vrlo ubedljive, jer su agenti zaboravili da nas legitimišu, pre nego što su otišli. Kada sam se posle toga pogledala u ogledalu, u njemu sam videla lik nepoznate žene. Shvatila sam da sam osedela za svega nekoliko minuta. Moja tamno smeđa kosa, bila je bela.

Sve ovo izgovarala je potpuno mirno i ispričala kako je sutradan napustila Žarkovo i utočište pronašla na jednom tavanu, u blizini Cvetkove pijace. Tu je sa svojom prijateljicom, takođe glumicom Кapitalinom Erić, dočekala oslobođenje.

– Ali, predlažem da o tome više ne govorimo. Svet je prepun divnih dešavanja i dragih ljudi, zar ne? Onda je šteta da sve te blagodeti zanemarimo, kao da nam nisu darovane – rekla je i upitala nas da li se slažemo da sutra odemo do peštanske poslastičarnice “Žerbo”, gde je ona u svojim studentskim danima rado provodila vreme. Oduševljeno smo prihvatili poziv i rastali se, zadovoljni što ćemo druženje nastaviti na mestu za koje su našu gošću očigledno vezivale drage uspomene.

Oko devet sati ujutru, na mojim vratima se pojavila gospođa Juhas i tužnim glasom mi saopštila da je njena prijateljica morala da krene za Beograd ranije nego što je planirala i da je automobil po nju došao već u sedam sati, toga jutra.

– Slušala je o vama i zamolila me da vam predam ovaj mali dar, kao podsetnik na vaš susret i početak jednog novog prijateljstva – rekla je moja komšinica i pružila mi neveliki zamotuljak, ne sačekavši da se zahvalim, niti da bilo šta kažem.

Odmotao sam paketić i u njemu ugledao prelepu, plavičastu muzičku kutiju, iz koje nisu potekli samo tonovi vesele pesmice, već je izvirilo i pisamce, u kome je pomalo nečitkim rukopisom bilo napisano:

Neko vreme nas boli kada nam uporno zatvaraju vrata i ne žele da primete da postojimo. U svojoj skromnosti patimo, jer verujemo da to čine zato što im nismo dorasli. A onda, jednoga dana, pred nama počnu da se otvaraju neka druga, veća, lepša i važnija vrata. Tada shvatimo da razlog neotvaranja onih prvih nije bilo to što smo loši, već da ih je zatvarao strah onih unutra od darova koje smo im nosili; uviđamo da ih je mrgodnima činila bojazan od novog, drugačijeg i, možda, boljeg. Ali, tada nam odjednom više ništa od ovoga ne bude važno. Ona pređašnja vrata u našim očima iznenada postanu mala i neugledna, u poređenju sa onima pred kojima smo željeni i iza kojih nas očekuju. I ne trudimo se da ono prošlo zaboravimo, jer to umesto nas uvek učini život. Mrgodne ostavi u njihovim čaurama, obmotanim strahom, pa im zaborav sam pokuca na vrata. Taj uvek stiže bez suvišnih pitanja i dugog čekanja, otvorili mu ili ne. Iza zaborava ostane samo tišina, kao odgovor na sva prošla i potonja pitanja o lepom i ružnom, o istinitom i lažnom, o dobru i zlu.

Vaša Rahela Ferari

 


Dani izraelskog filma od 19. do 22. septembra

U periodu od 19. do 22. septembra, u Dvorani Kulturnog centra Beograda (Kolarčeva 6), biće održan festival Dani Izraelskog filma. Ovogodišnj...

DETALJNIJE
Interni poziv za stipendiranje studenata iz jevrejske zajednice Srbije u školskoj 2019/2020 godini

Savez jevrejskih opština Srbije raspisuje interni poziv za dodelu stipendija u akademskoj 2019./2020. godini, za članove jevrejske zajednice...

DETALJNIJE
Zurof: Očekujem da nesuglasice u JOB-u budu rešene uz posredovanje Vučića

Jevrejska zajednica širom sveta uzrujana je i potresena zbog dešavanja u Jevrejskoj opštini Beograd, ali očekuje da nesuglasic...

DETALJNIJE
Protest ispred Ministarstva pravde: Odluka je naša, upis je vaš

Jevrejska opština Beograd održala je 23. protest ispred Ministarstva pravde, tražeći da se novoizabrani predsednik opštine Aleksandar...

DETALJNIJE