Komemoracije

U Svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti, 24. aprila 2025. godine, održana je svečana akademija posvećena obeležavanju 80 godina od proboja logora Jasenovac - jednog od najstrašnijih simbola stradanja srpskog naroda tokom Drugog svetskog rata. Ujedno je obeleženo i osam decenija od pobede nad fašizmom, kao i osnivanje Ujedinjenih nacija, organizacije čije su temelje postavili upravo užasi koje su takvi logori ostavili iza sebe.
Organizatorka događaja bila je gospođa ambasador dr Ljiljana Nikšić, dugogodišnja diplomata, autorka i inicijatorka brojnih kulturno-diplomatskih inicijativa koje povezuju sećanje, obrazovanje i međunarodnu saradnju. Kroz svoj rad, ambasadorka Nikšić dosledno promoviše kulturu mira, dijalog i osvetljavanje istorijskih istina, a ovaj događaj predstavlja još jedan u nizu njenih zalaganja za očuvanje kolektivne memorije o žrtvama fašizma i genocida.

Uvodnu reč imao je Gojko Rončević Mraović, ugledni publicista i počasni direktor Instituta Diana Budisavljević, koji se decenijama bavi istraživanjem logora smrti za decu u NDH. On je i sam kao dete preživeo Logor za decu Jastrebarsko. Njegov rad posvećen je čuvanju sećanja na zločine nad srpskom, romskom i jevrejskom decom.
Prof. dr Dragoljub Acković, direktor Muzeja romske kulture, jedan od najznačajnijih intelektualaca iz romske zajednice u Srbiji ukazao  je na to koliko je zaborav poguban i kako sećanje na romske žrtve još uvek nije dovoljno integrisano u kolektivnu svest regiona.

Jedan od ključnih govornika bio je izraelski istoričar prof. dr Gideon Grajf, vodeći svetski stručnjak za Holokaust. Autor brojnih studija i izveštaja, uključujući i kontroverzni dokument o Jasenovcu koji je izazvao burne reakcije u regionu, Grajf je u svom izlaganju govorio o važnosti memorijalizacije jasenovačkog stradanja u holokaust muzejima u SAD-u i o potrebi međunarodnog priznanja istine o tom logoru.

Danijela Danon, generalni sekretar Saveza jevrejskih opština Srbije, na akademiji je podelila potresno porodično svedočenje o svom dedi, rabinu Danielu Isaku Danonu, poslednjem živom rabinu u Sarajevu 1942. godine. Rođen 1888. u Sarajevu, bio je odlikovan Ordenom Svetog Save, služio je kao rabin i veroučitelj u Tuzli, Travniku i Sarajevu, i poticao iz loze čuvenog rabina Moše Danona. Skrivale su ga komšije dok ga ustaše nisu otkrile i deportovale u Jasenovac, gde je i ubijen.

- Ne znam gde mu je grob, ni njegove poslednje reči, ali želim da verujem da je otišao sa molitvom na usnama - rekla je Danijela Danon, pozivajući se na sećanja svog oca, rabina Cadika Danona.
Njeno svedočenje osvetlilo je ličnu dimenziju jasenovačkog stradanja i simbolično podsetilo na sudbinu celokupne jevrejske zajednice u NDH. Kako je istakla, rabin Danon bio je mudrac, vernik i otac, čije ime Daniel, što na hebrejskom znači 'Bog je moj sudija' i u smrti ostaje svedočanstvo dostojanstva i vere. Njeno svedočenje podsetilo je sve prisutne koliko je važno da se sećanja na ovakve pojedince sačuvaju, kako bi stradanja Jevreja, Srba, Roma i svih žrtava fašizma nikada ne bila zaboravljena.

Deo njenog govora prenosimo u celosti: 

“Holokaust i stradanje evropskog jevrejstva, ali takođe i stradanje Srba, Roma i Jevreja na ovim prostorima počelo je rečima ne gasnim komorama. Počelo je ravnodušnošću i zaverom ćutanja koji su uvek bili prethodnica nasilja. Ravnodušnost pred zlom nije samo pristajanje na njega i mirenje sa njim nego i saučesništvo u njemu. Posmatrači i gledaoci, bili su i uvek će biti suizvršioci, oni nose ogromnu odgovornost da su nasilje učinili mogućim.

Dvadeseti vek koji je doveo do Holokausta bio je i vek izbegavanja odgovornosti i umanjivanja krivice za ono što je učinjeno. Isuviše malo zločinaca je privedeno pravdi, ali i da ih je privedeno mnogo, mnogo više, da su i svi privedeni i kažnjeni, bojim se da kada je reč o zločinima počinjenim u Drugom svetskom ratu, da pravda, u terminima u kojima je mi poznajemo ne može i nikad neće biti zadovoljena. Počinjena nedela nadilaze svetovna  poimanja i zahtevaju mnogo više od ljudske pravde. Pravedno bi bilo ne samo kazniti počinioce nego i vratiti žrtve među žive, što je nemoguće. Ono što se desilo, ne može se promeniti. Mi koji smo potomci jevrejskih žrtava ne možemo oprostiti u ime stradalih, niti se možemo izmiriti sa vinovnicima. Čak i ako bismo želeli da oprostimo, ne smemo. Jedini koji prema jevrejskoj verskoj tradiciji mogu oprostiti su žrtve, a one više nisu među živima. 
Počinjena nedela vape za kosmičkom pravdom. Kao što nema svetovne pravde tako nema ni valjanog odgovora na pitanje : „Zašto?“ Jer svaki pokušaj tumačenja zla jeste besmislen. Ono što zločinački naum u svom ludilu poručuje, može biti prijemčivo i razumljivo jedino njemu sličnima. Kao što je uzaludan svaki pokušaj tumačenja zla, isto je tako uzaludno gradirati patnju i strahote tadašnjih logora, gradirati strah i preživljeni užas, porediti  monstruoznost metoda mučenja i ubijanja bez obzira na to da li je u njihovom izvršavanju bilo sadističke potrebe ustaških dželata da ubiju lično, sopstvenom rukom, ili neljudske ravnodušnosti nacista koji su “usavršavali” oruđa istrebljenja, dušegupke, gasne komore, krematorijume, kako bi, ne prljajući sopstvene ruke, u jednom danu istrebili što više nesrećnika. 
 „Nužno je i neophodno, pa ipak da li je uopšte moguće govoriti o svemu onome što se desilo, praviti poređenja, paralele, nuditi odgovore i objašnjenja?“ 

Kad to kažem imam na umu izvanljudsku, nadrealnu, apokaliptičnu, demonsku prirodu zločina počinjenih u Jasenovcu, Aušvicu, Treblinci, Dahau, Sobiboru, Loborgradu i drugim koncentracionim logorima. 
Ko je taj ko se usuđuje da o tome govori?  Da li je to onaj ko je ušao u pakao geta, logora, krematorijuma sa ženom, decom, prijateljima, celim svojim narodom ko je u tom paklu boravio, patio, stradavao, preživeo ili nestao, koji se u tom paklu molio Bogu ili Mu okrenuo leđa, ili je to onaj ko je o tome čitao, slušao i možda iskusio nešto od tog užasa, identifikujući se u mašti sa njim. Oni koji su prošli patnje i strahote Jasenovca, Aušvica i drugih logora govore na osnovu jedinstvenog neuporedivog iskustva, koje u ljudskoj istoriji stoji kao posebna kategorija.

S druge strane, iskustvo onih koji nisu bili tamo, bez obzira na to u kojoj meri i koliko duboko su uspeli da se identifikuju sa patnjama žrtava, ostaće samo posredna senka stvarnog događaja. Njihov odgovor zasnovan na posrednom iskustvu uvek će biti mutan i nestvaran koliko i njihovo sopstveno iskustvo. Svi mi koji nismo bili tamo moramo pre svega slušati čuti i prihvatiti odgovore onih koji su tamo bili, pošto su njihovi odgovori jedino autentični. 

Mnogi koji su bili u logorima izgubili su svoju veru i odbacili Boga. Ono što je njima bilo dodeljeno bio je pakao gori od Danteovog. Ali bilo je i na hiljade drugih koji su bili u tom paklu, i nisu izgubili veru, onih koji su ono što im se događalo prihvatili sa užasavajućim potčinjavanjem Božjoj volji. 
Lakše je razumeti gubitak vere do koje je došlo u koncentracionim logorima nego očuvanu i potvrđenu veru koja se na tom mestu nije ulubila.  Gubitak vere u tim okolnostima je ljudska reakcija. Potvrđena vera je nadljudsko postignuće.

Neverovanje, razbijena u prah smrvljena vera miliona logoraša, postala je sveto neverovanje.  Oni koji nisu bili tamo, a koji ipak spremno prihvataju Holokaust kao Božju volju koja se ne sme dovoditi u pitanje, skrnave sveto neverovanje onih u kojima je vera bila ubijena. A oni drugi koji takođe nisu bili tamo, a ipak samouvereno sebe svrstavaju u redove nevernika, skrnave svetu veru vernika.
Šta predstoji  nama rođenim nakon Holokausta? 
Da čuvamo sećanje i na mučenike koji su u gasne komore ulazili sa rečima „Ani Maamin- Verujem“  i na one koji su u njih ulazili  odrekavši se vere, jer  je ono na šta su bili naterani prevazilazilo mogućnost ljudske izdržljivosti.

Veliko je naše razumevanje za činjenicu da je Bog milostiv i da oprašta, da ne prenagljuje kada sudi o čoveku i da je spreman da prema njemu pokaže strpljenje. Bog u svojoj milosti čeka da grešnik pronađe svoj put ka Njemu. Mi volimo da tako vidimo Boga. To je način na koji smo uvek spremni da Ga vidimo. 
Ali se čini da propuštamo da primetimo da dok Bog dugo trpi čekajući grešnika da se pokaje i okrene ka Njemu, zli nastavljaju svoj mračni posao na zemlji, a rezultat toga je velika patnja nevinih”, zaključila je Danon.

Poseban deo ceremonije bio je i trenutak kada su dodeljene počasne gramate za nesebičan doprinos očuvanju kulture sećanja na stradanje dece Srba, Jevreja, Roma i antifašista na teritoriji NDH od 1941. do 1945. godine.
Gramate je dodelio Institut Diana Budisavljević, a uručio ih je Gojko Rončević Mraović, počasni direktor Instituta i jedan od najistaknutijih istraživača dečjih logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Među laureatima su bili: ambasadorka Ljiljana Nikšić, prof. dr Gideon Grajf, Barak Gabor, Knut Flovik Toresen i prof. dr Dragoljub Acković - pojedinci koji su svojim radom, svedočenjem i naučnim doprinosima zadužili sećanje čitavih naroda.

Izvor: Redportal, foto: I.Bijelić