Na tačno 75 godina od Dana pobede nad fašizmom, 9.maja, trenutka kada je Nemačka potpisala bezuslovnu kapitulaciju, objavljen je članak u Politici na temu kakva je naša kultura sećanja i koliko poštujemo žrtve stradale u Drugom svetskom ratu. Na ovu temu su govorili profesori, istoričari kao i Robert Sabadoš, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije koji je govorio o usvajanju Zakona o Memorijalnom centru "Staro Sajmište".
"Više od sedam decenija čekali smo na ovaj zakon i vrlo smo zadovoljni što je usvojen", rekao je za „Politiku” Sabadoš.
– Čim prilike to dozvole, radićemo na uspostavljanju muzeja, mesta gde ćemo se svi sećati naših žrtava jer tu su stradali i Jevreji i Srbi i Romi. To će biti i jedan obrazovni centar gde će dolaziti mlade generacije, ali i mesto gde ćemo i posetiocima Beograda, turistima, moći da pokažemo da smo u onoj porodici naroda koja se aktivno borila protiv onoga što je rađeno na Sajmištu. Deo memorijalnog kompleksa su, po ovom zakonu, i Topovske šupe koje su bile nepravedno zaboravljene. Tu je stradalo 5.000 ljudi, a u dvorištu između zgrada, vešali su ljude kao opomenu onima zatvorenim unutra. Ne smemo zaboraviti da su se bestijalnosti koje nam se danas čine nemoguće, dogodile na tim mestima – kaže Sabadoš.
Članak objavljen u Politici prenosimo u celosti:
Dočekujemo ga odajući poštu žrtvama, polaganjem venaca i prigodnim govorima, pozivima da se ne zaboravi, a onda se vratimo onim običnim danima u kojima prolazimo pored spomenika zaraslih u korov ili pravimo selfije na stratištu iz Drugog svetskog rata. Danas je devet maj, Dan pobede nad fašizmom. Tačno 75 godina deli nas od trenutka kada je Nemačka potpisala bezuslovnu kapitulaciju, od tog simboličnog završetka Drugog svetskog rata.
Deveti maj je povod da budemo ponosni, ali i da se zapitamo, makar tog dana, kakva je naša kultura sećanja i koliko poštujemo žrtve, mnogobrojne, civilne i ratne, stradale u Drugom svetskom ratu. Koliko istorijskih činjenica zaista znamo, a koliko je plod slobodnih interpretacija. Nešto o tome rekla nam je u martu ove godine Uprava Spomen-parka „Kragujevački oktobar” svojim apelom „na elementarnu ljudsku pristojnost” i pozivom posetiocima da se ne fotografišu na prostoru tog užasnog stratišta u neprikladnim pozama. To mnogo govori o obrazovanju i odnosu društva prema svom nasleđu, nečemu što je deo našeg identiteta, kaže u razgovoru za „Politiku” istoričar Milan Ristović, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta.
– Hvalimo se da imamo jaku istorijsku svest, ali ta količina neznanja o nečemu što je stvarna istorija je nešto čime ne možemo da se pohvalimo, kao ni odnosom prema spomeničkom nasleđu. Više od 30 godina živimo u nekakvoj društvenoj konfuziji, pa je i tumačenje događaja iz Drugog svetskog rata bilo pokazatelj društvene i političke krize. Istoriografija ne sme da dozvoli da se iz istorije izvlači samo jedan segment i on utapa u propagiranje političkih ideja – ističe profesor Ristović.
On dodaje da je veliki problem naučne istoriografije što se zaboravlja čak i ono što je bilo utvrđeno kao činjenično i upozorava da to važi i za događaje i njihova tumačenja u vezi sa Drugim svetskim ratom.
– I u Evropi postoje pokušaji novih tumačenja, revizije krivice, rasprave šta je ko kome učinio, ko je koga oslobađao, a ko okupirao... Tako izgleda istorija kada je hrani politika i to je veoma opasno. Na nama istoričarima je da se borimo svim sredstvima koja nam pruža nauka da se ne manipuliše nečim što je utvrđeno kao istorijska činjenica, da ne dozvolimo da se fabrikuje iskonstruisano viđenje prošlosti obojeno ovim ili onim političkim bojama – naglašava Ristović.
Živih svedoka tragičnih događaja iz ovog perioda sve je manje, pa sve važnije postaje izučavanje dokumenata i građe koji postaju glas onih kojih više nema, glas o njima. Sa velikom pažnjom naučna javnost dočekala je otvaranje vatikanskih arhiva iz perioda pontifikata pape Pija Dvanaestog početkom marta. Reakcije su se kretale od skeptičnosti do oduševljenja da će izučavanje ovih dokumenata umnogome osvetliti ratne godine. Sagovornik „Politike”, istoričar Aleksandar Raković, viši naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije spada u one prve.
– Nije dovoljna samo odluka pape Franje da se arhivi učine dostupnim istraživačima, pitanje je i da li će arhivisti izdavati građu koja je osetljiva za Katoličku crkvu, uključujući i onu koja se tiče Alojzija Stepinca. Sumnjam da će papa, preko sebi odanih ljudi, imati potpunu kontrolu nad procesom izdavanja građe, pa stoga i ne očekujem neke velike proboje. Biće nekih novih dokumenata, ali neće baciti novo svetlo na istorijske događaje i otkriti nam nešto što već ne znamo – kaže Raković.
Za njega je Drugi svetski rat najteže pitanje srpske istorije i ističe da ga nije lako dokučiti ni razrešiti, zbog čega su retki oni koji su spremni da se upuste u proučavanje tog kompleksnog perioda koji je obeležio i rat protiv okupatora, ali i bratoubilački rat na našim prostorima.
– Nema tog novog saznanja koje bi drastično promenilo sliku kakvu već poznajemo o ovom periodu. Događaji su toliko dramatični i kompleksni, da lakih odgovora na teška pitanja iz tog perioda jednostavno nema – zaključuje Raković.
Sajmište mesto sećanja
Krajem februara ove godine usvojen je, posle višegodišnjih najava, Zakon o Memorijalnom centru „Staro sajmište” što je bio neophodan korak da ovaj logor u centru Beograda konačno postane memorijalni kompleks i da se dostojno obeleži. Više od sedam decenija čekali smo na ovaj zakon i vrlo smo zadovoljni što je usvojen, kaže za „Politiku” Robert Sabadoš, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije.
– Čim prilike to dozvole, radićemo na uspostavljanju muzeja, mesta gde ćemo se svi sećati naših žrtava jer tu su stradali i Jevreji i Srbi i Romi. To će biti i jedan obrazovni centar gde će dolaziti mlade generacije, ali i mesto gde ćemo i posetiocima Beograda, turistima, moći da pokažemo da smo u onoj porodici naroda koja se aktivno borila protiv onoga što je rađeno na Sajmištu. Deo memorijalnog kompleksa su, po ovom zakonu, i Topovske šupe koje su bile nepravedno zaboravljene. Tu je stradalo 5.000 ljudi, a u dvorištu između zgrada, vešali su ljude kao opomenu onima zatvorenim unutra. Ne smemo zaboraviti da su se bestijalnosti koje nam se danas čine nemoguće, dogodile na tim mestima – kaže Sabadoš.
Sedište
