Kneginje Ljubice 14, 11000 Beograd

Komemoracije

Liht: Sećanje na Holokaust je obaveza da se borimo protiv zaborava

Samo polovina odraslih stanovnika naše planete je čula za Holokaust, tokom koga je ubijeno šest miliona Jevreja, ali i milioni drugih ljudi tokom Drugog svetskog rata. Neznanje među mladima je još veće, rekao je Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija povodom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na Holokaust i naglasio da “naš odgovor na neznanje mora biti obrazovanje. Sve vlade imaju odgovornost da podučavaju o užasima Holokausta“.

Gutereš je pozdravio rezoluciju Generalne skupštine UN od 20. januara kojom se osuđuje svako poricanje Holokausta i traži od svih vlada i društvenih mreža da “preduzmu aktivne mere u borbi protiv antisemitizma i poricanja i iskrivljavanja Holokausta” – prenosi Beta-AP.

"Sećanje na Holokaust, na strahote Drugog svetskog rata je za mene, kao i mnoge iz moje generacije, rođenih od roditelja koji su čudom preživeli plan “konačnog rešenja“, deo našeg identiteta, ali i obaveza da se borimo protiv zaborava", započinje priču za Novi magazin Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost.

SEMLIN JUDENLAGER I ANA FRANK: Baka moga oca odvedena je u koncetrancioni logor Sajmište, službeni naziv Jevrejski logor Zemun (nemački Semlin Judenlager), sa svim članovima svoje porodice krajem 1941. Uveliko je zakoračila u desetu deceniju života. Živeli su na Terazijama. Stratište je bilo svega pet stotina metara udaljeno od njihovog doma. Na Jevrejskom groblju u Subotici na zidu kapele je spomen ploča samo jedne od porodica Lihtovih stradalih u Aušvicu. Na popisu jevrejskih žrtava u Vojvodini našla sam dvadeset pet članova naše porodice.

Meni i mojoj mlađoj sestri je bilo teško da razumemo zašto nemamo rođake kao sva druga deca. Jednog dana tata nas je, prilikom posete Beogradu, odveo u Jajince i rekao nam da je tu sahranjeno više od dvadeset naših rođaka koji su živeli u Beogradu. Taj odlazak u Jajince bio je moj prvi lični susret s Holokaustom, kojeg se i sada sećam s dubokom tugom.

Bez obzira što se u prisustvu nas dece suzdržano pričalo o strahotama koje je naša uža i šira porodica doživela tokom Drugog svetskog rata znale smo da je mamina porodica stradala u Poljskoj, gde je ona rođena, da su od mnogobrojne porodice samo ona i jedna sestra preživele tako što su se, umesto dve Ukrajinke, prijavile za prinudni rad u Nemačkoj.

Ja sam svoja saznanja o Holokaustu crpela, pre svega, iz literature. Dnevnik Ane Frank, prvi put štampan u godini u kojoj sam rođena, poklonio mi je tata. Knjigu nisam mogla da ispustim dok je nisam pročitala. Imala sam godina kao ona kada je krenula da vodi dnevnik. Identifikacija s Anom je bila neizbežna. Kada sam mnogo godina kasnije, čim mi se ukazala prilika, obišla njen muzej u Amsterdamu krug se zatvorio.

Krvava bajka Desanke Maksimović bila je deo školske lektire, a čitao je i nezaboravno govorio o streljanju đaka u Kragujevcu naš omiljeni nastavnik književnosti koji je, samo zahvaljujući čudu, preživeo ustašku kamu. Nisam mogla da zaustavim suze, a tako je bilo i sa mnogima u razredu, kao ni u gimnaziji kada smo čitali Jamu Ivana Gorana Kovačića.

FASCINANTNA HRONIKA BESUDBINSTVA: O užasima fašizma kao i o antifašističkoj borbi učili smo iz udžbenika, školske lektire, filmova, ali i od roditelja. S antifašizmom smo odrastali, a kasnije i shvatali da je on istinska civilizacijska tekovina ne samo borbe protiv fašizma, nacizma, antisemitizma, već i borbe protiv rasizma, ksenofobije, nacionalizma, protiv mržnje prema drugima i drugosti.

Holokaust sam otkrivala tokom svih ovih decenija zahvaljujući, u velikoj meri, izuzetnom književnom opusu pisaca kao što su bili Amos Oz i Danilo Kiš, režiserima poput Kloda Lancmana (njegov jedinstven dokumentarni film Shoa prikazan je u skraćenoj verziji u Sava centru u trajanju od šest sati, dok ceo film traje više od devet sati i snimao ga je jedanaest godina) i Dane Budisavljević koja je režirala film o Diani Budisavljević, spasiteljki preko 12.000 dece iz ustaških logora.

Da umetničko stvaralaštvo i dalje ostaje izvor uvida u dubine ogromne moći zla, potvrdila je i posthumno objavljena knjiga Đorđa Lebovića Semper idem, nedovršena hronika jednog detinjstva, za koju je Teofil Pančić u tekstu Fascinantna hronika, osim što je konstatovao da je reč o remek-delu, napisao: “Ne mogu da se setim nijednog dela pisanog na srpskom jeziku, a premijerno objavljenog u 21. veku, koje bi ga nadvisilo, koje bi makar stajalo na ravnoj nozi s ovom čudesnom hronikom raspadanja jednog sveta, našeg sveta, nego kojeg drugog, a sa posledicama koje ovako ili onako osećaju i oni rođeni decenijama kasnije.”

Ove godine je u rodnom gradu Đorđa Lebovića Jevrejska opština Sombor organizovala svečanu akademija povodom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na Holokaust, koju je pratila predstava Semper idem Narodnog pozorišta Sombor u režiji Gorčina Stojanovića. Pitam se kako je moguće da knjiga Đorđa Lebovića, ni posle više od 15 godina, nije prevedena ni na jedan od svetskih jezika kada bi, poput knjige Imre Kertesa čije Besudbinstvo je dobilo Nobelovu nagradu za književnost 2002, mogla da podari svetu ne samo jedno izuzetno književno delo već i još nedovoljno poznatu priču o Holokaustu na ovom našem balkansko-panonsko-evropskom prostoru. Tom knjigom bismo ugradili još jedan važan kamenčić u mozaik sećanja.

SAMO USPUTNE VESTI: Kako godine prolaze, kako skoro svi preživeli Holokausta nestaju, a i mi njihova deca starimo, sve se češće pitam hoće li s nama izbledeti sećanje na jedan od najstrašnijih zločina u istoriji, kada je u ime rasne čistote, ideologije krvi i tla odlučeno da se s lica zemlje uklone, pre svega, Jevreji i Romi, ali i Srbi i drugi Sloveni i, naravno, antifašisti?

Upravo zbog toga sve više zabrinjava da je 27. januar – Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, ustanovljen od Generalne skupštine Ujedinjenih nacija da bi se širom sveta obeležio dan kada je oslobođen najozloglašeniji logor smrti Aušvic-Birkenau, simbol nacističkog zla koje je porobilo Evropu – samo jedna usputna vest, da je u školskim programima to samo lekcija u, inače pretrpanim, nastavnim programima, da na prostoru Starog sajmišta, centra Holokausta u Srbiji, ni posle 77 godina od oslobođenja Beograda nije osnovan Memorijalni centar Holokausta.

Ester Bajer rođena 31. januara 1942. u logoru Sajmište, pravim čudom preživela verovatno najmlađa zatočenica, pre nekoliko dana je u Dnevniku RTS ponovila svoju jedinu, već mnogo puta izrečenu, želju da doživi otvaranje Memorijalnog centra na mestu svog rođenja, na kojem su ubijeni njeni mama, baba i deda. Taj centar bi, čuvajući sećanja na žrtve, bio i obrazovno-kulturna institucija tako neophodna našem društvu.

Srbija je podnela ogromne žrtve tokom Drugog svetskog rata, a samo je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – NDH ubijeno nekoliko stotina hiljada Srba, Jevreja i Roma. Memorijalnim centrom za sve žrtve Holokausta upravo na Starom sajmištu, jednim od prvih koncentracionih logora na tlu Evrope, a jedinim koji je na svega pola kilometra od samog centra prestonice, odaje se pošta svima njima i čuvaju od zaborava.

To je dug koji ne smemo da ostavimo potomcima, a odavno ga dugujemo žrtvama i sebi.


 


Postavljanje obeležja Kamen spoticanja 5.jula u Beogradu

Obaveštavamo čalnove i sve zainteresovane da će postavljanje prvih deset spomen obeležja Kamen spoticanja - Stolperstelne u Beogradu biti od...

DETALJNIJE
Zrenjanin: Spomen obeležje na mestu nekadašnje sinagoge

Jevrejska opština Zrenjanin, u saradnji s Gradom Zrenjaninom, postavila je novo spomen-obeležje na mestu gde se nekada nalazila sinagoga, na...

DETALJNIJE
ŠELAH LEHA 5782: Obraćanje rabina (VIDEO)

Poslušajte ovonedeljno obraćanje rabina na temu ŠELAH LEHA. Obraćanje možete pogledati u sledećem videu. ...

DETALJNIJE
Izložba Pravednici među narodima sa prostora bivše Jugoslavije

Izložba PRAVEDNICI MEĐU NARODIMA SA PROSTORA BIVŠE JUGOSLAVIJEˮ otvorena je u nedelju 19. juna u 11 časova u klubu Tribina mladihˮ Kulturnog...

DETALJNIJE