Ulica Lomina 32-34, IV sprat, 11000 Beograd

Kultura

Tajna dečaka Pavlove ulice

Savez jevrejskih opština Srbije prenosi tekst novinara i književnika Dragana Jakovljevića "Tajna dečaka Pavlove ulice" koja je na autorovom blogu objavljena povodom Međunarodnog dana sećanja na Holokaust.
Ova priča, na emotivan način opisuje susret nekadašnjih najboljih prijatelja koje je rat razdvojio. Tekst prenosimo u celosti.

Bila je subota, oko podneva, kada se nepoznati čovek pojavio na mojim vratima. U Budimpešti nije običaj da se u stambene zgrade ulazi i zvoni na vratima stanara bez prethodne komunikacije interfonom, sa ulaza, pa me je ova poseta ne samo iznenadila, već i pomalo onespokojila. Odmah se videlo da moj posetilac nema nikakve veze ni sa vodomerima, niti sa strujomerima, čiji su kontrolori jedini do tada imali običaj da me nenajavljeno posećuju, ali isključivo radnim danima.
Čovek je bio elegantno obučen i pristojan, ali i prilično direktan. Bez ikakvog prethodnog objašnjenja, upitao me je od kada sam vlasnik stana, ko su bili njegovi prethodni stanari i da li poznajem ljude u komšiluku. Najpre sam mu odgovarao, premda vrlo kratko, ali kada su pitanja počela da se nižu, shvatio sam da njegova radoznalost počinje da prelazi granicu pristojnosti.

– Znate, stvar je vrlo delikatna, a priča bi mogla da potraje dugo. Nisam siguran da biste je razumeli na osnovu nekoliko reči kojima bih pokušao da objasnim razlog svoje posete – rekao je na čudno akcentovanom mađarskom jeziku, kada sam ga upitao ko je zapravo on i zašto me ispituje.

Dakle, ovaj čovek bi da uđe u moj stan, pomislio sam i odmah odbacio mogućnost da ga pustim, poučen iskustvima svojih mnogobrojnih sugrađana, opljačkanih na prevaru. Srećom, svi stanovi u našoj zgradi imaju dodatnu zaštitu, u vidu rešetke ugrađene ispred ulaznih vrata, kroz koju se obično odvija komunikacija stanara i njima nepoznatih posetilaca, pa je tako bilo i ovoga puta.

Nisam mu odgovorio ništa konkretno, računajući da će ipak pokušati da mi objasni razlog svoje posete, ukoliko mu je do našeg razgovora zaista stalo.

– Kako to da objasnim… Dole, u kolima, sedi jedan stariji gospodin. Nemojte mu zameriti, ali mislim da bi veoma voleo da vidi zgradu i iznutra – dodao je.

Bio sam zatečen. Stariji gospodin bi da dođe, ne zbog stanara, već zbog zgrade koja nije bila na prodaju i koja je nedavno potpuno renovirana.

– Sigurno ste pogrešili stan, ovde se ništa ne prodaje. Pitajte na drugom spratu… – rekao sam, setivši se u međuvremenu da u našoj zgradi prodaju stan sličan mom.

– Pričekajte, molim vas, nije u pitanju greška! – čuo sam iza već skoro zatvorenih vrata, glas koji je postao gotovo molećiv.

Bio sam skoro siguran da čovek pripada nekoj od onih verskih sekti kojima je dolazak do nekretnina vernika prioritetniji od samog čoveka i spasenja njegove duše. Shvatio sam da ću sa ovima morati drugačije i izašao na zajednički hodnik, rekavši neznancu da bih rado sišao sa njim na ulicu, kako bih kod gospodina koji ga je čekao proverio o čemu se radi. Potom sam pozvono na vrata svog prvog komšije, čika Ferenca i, sigurnosti radi, zamolio ga da mi pričuva ključeve dok se ne vratim. Mom vremešnom susedu očigledno ništa nije bilo jasno kada je promolio glavu na vrata, ali je ipak uzeo ključeve, uz molbu da dođem po njih što pre, jer se upravo spremao da krene u kupovinu.

Žurno smo sišli niz stepenište i na ulazu u zgradu, na samim vratima, zatekli nesvakidašnji prizor. Stariji čovek je stajao pred našim starim, teškim vratima, ovlaš ih dodirivao, kao da nekoga miluje i nešto šaputao. Kada nas je video, kao da se prenuo iz polusna i, pomalo postiđen, zavukao ruke u džepove svog kaputa.

– Tata, da vas upoznam… – rekao je moj mlađi posetilac i predstavio me. Procenio sam da starac, iako vitalan, već gazi svoje osamdesete godine.

– David, drago mi je… – rekao je i odmakao se za korak, a zatim dodao. – Dakle, vi sada živite ove?

Nisam znao da li je uputno da nepoznatim ljudima bilo šta odgovorim na ovakvo pitanje, pa sam ih upitao koga zapravo traže. Moji sagovornici su se pogledali, kao da je svako od njih očekivao da onaj drugi odgovori. Mlađi je zaustio nešto da kaže, ali ga je otac blago dodirnuo rukom i rekao:

– Sem, ja ću…

Zatim se nakašljao i nastavio:

– Vi svakako znate da je ova zgrada prilično stara. Ako ne grešim, građena je krajem devetnaestog veka, kada i većina zgrada u današnjoj Pešti. Samim tim, logično je da je ovde neko živeo mnogo pre današnjih vlasnika, zar ne?

Mora da je izraz mog lica bio krajnje nepoverljiv, kada mi je Sem rekao:

– Ne treba da strepite, gospodine, nismo mi ni lopovi, ni prevaranti. Došli smo samo da moj otac osveži uspomene na neko davno prošlo vreme, koje je proveo u ovom kraju. Sada je, kao što vidite, već stariji čovek, a u to doba se obično javlja potreba za osvrtanjem…

Otac ga je pažljivo slušao i blagim klimanjem glavom potvrđivao njegove reči, prateći krajičkom oka moje reakcije. Zatim je duboko uzdahnuo i rekao:

– Eh, uspomene… Slušao sam neke ljude, kako govore da bi prošlost trebalo svakoga dana ubijati pomalo, da ne bi bolela. Vreme tako ne bismo računali po onome čega nema i ne bismo živeli živote na ivici priviđenja onoga što je prošlo i stvarnosti. Ali, to je lako reći… Mi, dečaci Pavlove ulice, nikada nismo bili kao ostali… – rekao je starac zamišljeno i zaustavio pogled na prozoru moje dnevne sobe.

Nastupio je tajac. David je i dalje gledao ka prozoru, dok je njegov sin prebacivao ključeve automobila iz ruke u ruku, trudeći se da ih nekako uposli i barem nečim ispuni ovu neprijatnu tišinu. Video sam kako se zavesa na čika Ferencovom prozoru, koji se nalazi tačno iznad našeg ulaza, blago pomera.

Shvativši da je starac nekada živeo u našoj zgradi, ponudio sam svojim posetiocima da im otvorim ulazna vrata i da im, ako žele, pomognem da uđu u unutrašnje dvorište.

– Ne, ne… nemojte! To ovog trenutka zaista nije potrebno… – rekao je David, koji se odjednom trgao iz duboke zamišljenosti.

Sada su mi stvari ponovo postajale nejasne. Upitno sam pogledao njegovog sina, koji mi je samo nekoliko minuta pre toga rekao kako bi čovek koji je došao sa njim želeo da pogleda zgradu. Primetivši to, samo je slegao ramenima i tiho rekao:

– Možda sada ipak nije trenutak za posetu… Vidim da je otac prilično potresen.

Stari čovek je sada već gledao prema čika Ferencovom prozoru i, posle nekoliko trenutaka, spustio pogled. Zavesa na prozoru se u tom momentu ponovo pomerila.

Davidov pogled je neko vreme lutao ulicom i između zgrada, ali se videlo kako mu se pribranost vraća. Nešto su šaputali na jeziku koji nije bio mađarski, a zatim rekli kako bi već morali da krenu.

– Ali, ako ste sutra u ovo vreme tu, mi bismo vas ponovo na kratko uznemirili i tada bismo iskoristili vašu ljubaznu ponudu da malo prošetamo po zgradi – rekao je Sem. Složio sam se sa njihovim predlogom, jer sam vikendom ionako najčešće kod kuće.

Kada sam ponovo ušao u zgradu i zakoračio na stepenište, sve mi je odjednom izgledalo drugačije. Živeo sam tu već godinama, ali je ovo za mene, a verovatno i za većinu stanara, bio samo tranzitni prostor, kojim je trebalo što žurnije proći. Napolju bi nas uvek čekale obaveze koje su nam izgledale daleko ozbiljnije, a i korisnije od zagledanja ulaza i stepeništa i razmišljanja o tome ko je tuda sve prolazio, tokom minulog veka. Sada su mi, prvi put, za oko zapali neki ornamenti u unutrašnjosti zgrade i detalji na bogato ukrašenom, metalnom gelenderu stepeništa, koji je očigledno bio vršnjak naše zgrade. Svaki od kamenih stepenika bio je uglačan obućom prolaznika, što mu je davalo dodatni sjaj. Koliko li je ljudi ovuda moralo da prođe, da bi stepenici postali ovako glatki i sjajni, pomislih i setih se kako sam iste takve viđao na ulicama primorskih gradova, kojima su ljudi vekovima, svakodnevno prolazili.   

Trgao sam se kada sam ispred sebe spazio nečije crne cipele. Bio je to čika Ferenc, koga na mađarskom zovemo Feri bači. Ovaj, uvek odmereni gospodin, koji je, kao i većina stanara naše zgrade, bio potpuno nezainteresovan za privatni život svojih komšija, odjednom je postao direktniji i neposredniji.

– Vidim da ste imali posetu… – rekao je i znatiželjno me pogledao, ali nije krio da su mu neki detalji mog razgovora sa posetiocima bili poznati.

– Ponešto sam čuo kroz prozor, premda su mi bili okrenuti leđima – dodao je.

Ukratko sam mu preneo sadržinu svog kratkog susreta sa Davidom i Semom.

– Kažete, dečaci Pavlove ulice… – rekao je Feri bači i zamislio se.

Naravno, meni je od ranije bilo poznato da se naša ulica nekada zvala Pavlova (Pál utca) i da se upravo u njoj odigravala radnja romana Ferenca Molnara “Dečaci Pavlove ulice”, objavljenog početkom dvadesetog veka. Ta knjiga je kasnije postala obavezni deo i naše đačke lektire i nezaboravni dragulj mog detinjstva. Molnar, koji je bio mađarski Jevrejin, početkom Drugog svetskog rata je morao da emigrira za Ameriku, kako bi se spasao od nadolazećeg fašizma. Međutim, uspomena na njega i njegove junake u Pešti i danas živi. Ispred stare zgrade osnovne škole u našem susedstvu, sada se klikera igraju bronzani dečaci Pavlove ulice i podsećaju prolaznike da su, zakoračivši na taj pločnik, zapravo i sami postali deo čudesnog sveta Ferenca Molnara i nas, njegovih čitalaca.  

Lice mog prvog komšije odjednom se promenilo. Na njemu više nije bilo onog prijatnog izraza, koji bi se pri svakom našem susretu pretvarao u ljubazni osmeh, praćen šaljivim komentarima. Prošao je pored mene i kao da me više nije primećivao. Pre nego što su se ulazna vrata za njim zatvorila, čuo sam kako poluglasno šapuće:

– Dečaci Pavlove ulice…

David i Sem su se sutradan pojavili u isto vreme, ali su se ovoga puta poslužili interfonom. Otvorio sam im vrata zgrade pritiskom na dugme i odmah krenuo ka prizemlju. Video sam ih kako polako hodaju našim predvorjem i kako David svom sinu govori nešto vrlo tiho, a potom mu pokazuje neke detalje u tom prostoru. Ozarenog lica, blago je prelazio rukom preko zidnih ornamenata, a meni se činilo kao da u njima vidi nekog svog, dragog.

Zastao sam na odmorištu između prvog sprata i prizemlja, ne želeći da svojim prisustvom remetim trenutke koji su za njih, kako sam osećao, bili veoma važni. Predvorje je bilo prazno, pa su se glasovi lako odbijali o zidove i postajali snažniji. U komunikaciji su se sada služili engleskim jezikom. Setivši se Semovog čudnog akcenta, shvatio sam da je to zapravo njegov maternji jezik.

Kada su stigli do prvog stepenika, ruka starca je lagano prešla preko nekoliko kovanih detalja na crnom, masivnom gelenderu, čiji je luksuzni izgled ukazivao kako se nekada, prilikom gradnje zgrade i stubišta, nije štedelo. Bili su to ostaci jedne drugačije, građanske Pešte, koja doduše i sada dobrim delom čuva svoju patinu, ali je ta borba sve teža i sve grčevitija. Zato se valjda stanovnicima Pešte često čini kako njihov grad, prekrivren ne svima vidljivom pozlatom, polako gubi trku sa ovovekovnim izazovima.

Kada je pokušao da zakorači na drugi stepenik, starac sa blago zateturao i na trenutak mi je izgledalo da će pasti. Pritrčao sam i, zajedno sa Semom, pomogao mu da sedne na stepenište. Sem je prethodno skinuo svoju jaknu i položio je na stepenik, kako bi njegovom ocu bilo udobnije. Videlo se da starac želi nešto da nam kaže.

– Evo, ovde smo Ferenc i ja ostali šćućureni i drhtali onoga dana, kada su izvodili moje roditelje i sestru – počeo je i rukom pokazao u pravcu malog skrovitog ugla ispod stepeništa, gde naš kućepazitelj danas drži pod ključem sredstva za čišćenje.

Glas mu je bio tih i smiren. Govorio je sasvim razgovetno, sa kraćom pauzom posle svake rečenice. 

– Ferenc i ja smo se toga dana upravo vraćali iz škole i stigli, evo, baš dovde, kada smo gore, na spratu, začuli strašnu galamu i neke grube glasove. Brzo smo se sakrili ispod stubišta i odatle gledali kako se moja majka i starija sestra odupiru ljudima sa oružjem, kako se čvrsto hvataju za ovu ogradu i zovu upomoć. Nisu želele da puste gelender, pa su ih na silu odvajali od njega, dok je otac uporno ponavljao da je u pitanju greška i molio vojnike da mu dozvole da objasni da oni nisu ti koje traže. A vojnici su vikali, vikali… Nikada ništa strašnije od toga u svom životu nisam video. Skočio sam, rešen da odem gore i pokušam da odbranim roditelje i sestru, ali me je Ferenc zadržao. Gotovo da smo se potukli u tom malom skloništu. Na kraju je nekako uspeo da me zaustavi. Moj dobri Feri…

Dok je starac govorio, nisam uspevao da vidim Semovo lice, jer je bilo okrenuto u stranu. Ruka mu je drhtala, dok je iz džepa vadio cigaretu i pripaljivao je. Onda je uhvatio očevu ruku i dugo je držao u svojoj.

–  Dok su ih gurali prema izlazu, na momenat sam uhvatio majčin pogled. Tog trenutka je prestala da zapomaže i postala čudnovato mirna, a ja sam osetio kako se u onih par trenutaka, u moju dušu uliva sva ljubav koja je ikada postojala na ovom svetu. To osećanje me je nosilo, hranilo i čuvalo svih ovih godina. Evo, i sada kao da je tu… – rekao je starac, na trenutak ućutao, a zatim dodao:

– Poslednje što sam video u njenim očima, bio je znak da se sakrijem. Poslušao sam je i još dugo, verovatno satima, ostao sa Ferijem u ovom skloništu. Kasnije su nas tu pronašli njegovi roditelji, koji su takođe živeli gore, u stanu prekoputa našeg.

Nastupila je tišina, slična jučerašnjoj, kada je starac dugo i zamišljeno posmatrao prozore naše zgrade. Sem je i sada pokušavao da nekim pokretima, koje je činio bez mnogo smisla, ispuni ovu neprijatnu prazninu.

Upitao sam Davida u kom stanu su tada živeli i on je, pokretom glave, pokazao na moja vrata. Muk koji je ispunio prostor unutrašnjeg dvorišta, bio je dublji i neprijatniji od svih koje sam do tada poznavao. Pogledi nam se na trenutak sretoše. Taj susret verovatno nije trajao dugo, ali je bio dovoljan da u njemu prepoznam dvojicu dečaka Pavlove ulice, kako sa đačkim torbama na leđima, šćućureni ispod našeg stepeništa, proviruju kroz gelender kraj kog smo sada stajali i kako drhteći uče najvažniju i najsuroviju lekciju, koja je zauvek promenila njihove živote.

– Hajdemo… – rekao sam i uhvatio Davida pod ruku.

Kada smo se popeli na prvi sprat, njegovo lice kao da se oraspoložilo, a oči dobile čudan sjaj. Pažljivo je osmotrio čika Ferencova i moja vrata, deo ograde na zajedničkim dvorišnim terasama i ukrašene betonske ploče, kojima su popločani prolazi.  

– Neverovatno, sve je ostalo isto! – rekao je zadovoljno. – Često sam se pitao hoću li išta ovde uspeti da prepoznam, ako jednoga dana ponovo dođem. Strepeo sam, ali sada vidim da se gotovo ništa nije promenilo.

Otvorio sam vrata svog stana i pozvao ih da uđu. Imao sam osećaj da su naše uloge sada promenjene. Kao da sve oko mene i dalje pripada njima, a da sam ja neko ko se ovde obreo slučajno. Iako moj stan nije pretrpan stvarima, pogotovo ne onima koje bi se lako mogle oštetiti, moji posetioci su ulazili polako i vrlo oprezno, onako kako se ulazi u staklarsku radnju prepunu lako lomljivih predmeta. Koraci su im bili tihi, dok sam u Davidovom pogledu prepoznavao neku čudnu mešavinu apsolutnog mira i tihe strepnje, spremne da se svakog trenutka preobrazi u nešto sasvim drugačije. Ulazili smo iz prostorije u prostoriju ćutke, ali ta tišina nije bila od onih neprijatnih. Davidovo lice je sada bilo spokojno. Progovorio je tek kada smo ušli u dnevnu sobu. Stavio je svoj dlan na visoku kaljevu peć i zatvorio oči.

– Još je tu i sve je tako stvarno. Kao da nas je ova peć ponovo okupila i kao da svojom toplotom greje naše sabrane duše… – rekao je, ne skidajući ruku sa tek upaljene peći i nastavio:

– Ovde smo se zajedno smejali, katkad zajedno tugovali, zajedno ručavali, rešavali domaće zadatke, poveravali jedni drugima tajne i maštali. Kraj ove peći nam je majka zašivala žute Davidove zvezde, na revere ili rukave, onoga dana kada su tako naredili. Često sam, svih ovih godina stranstvovanja u Americi, navraćao u ovu sobu i grejao se kraj vaše peći. I danas je osećam kao centar svog univerzuma. Molim vas, ne ljutite se  na ovog dosadnog starca… – rekao je i pogledao me.

– Ne ljutim se. Razumem vas… – odgovorio sam, trudeći se da, što sam veštije mogao, prikrijem svoje emocije koje su već pretile da se otmu kontroli. – U ovoj sobi ste proveli neuporedivo više vremena od mene i iz nje svakako poneli više uspomena nego što ih ja imam.   

– Da, ali neke uspomene su ostale ovde i uporno čekale svoj trenutak – rekao je iznenada neko iza naših leđa.

Okrenuli smo se i ugledali čika Ferenca, kako stoji na mojim vratima. Ruke su mu bile pune staklenih klikera, raznih boja i veličina, a lice krasio široki osmeh, kakav još nikada na njemu nisam video. Jedan neveliki sunčev zrak, koji je sve vreme diskretno ulazio u stan, u tom trenutku se prelomio na jednom od klikera i svojim kratkim, ali snažnim bljeskom obasjao sobu.

– Feri, dečače! – uzviknuo je David i čvrsto zagrlio mog komšiju. Zatim su se nekoliko trenutaka netremice gledali, a onda počeli da se smeju. Iskreni smeh, koji je ispunio moju sobu, trajao je dugo. Sem i ja smo se pogledali i jedan drugom dali do znanja kako bi bilo zgodnije da ih na neko vreme ostavimo same. Trudeći se da budemo što neprimetniji, povukli smo se u drugu sobu i ostavili ih kraj zidane, keramičke peći, u kojoj se veselo poigravao plamičak vatre i počeo da budi njihova sećanja.   

Sem mi je tada ispričao kako su Davidovi roditelji i sestra stradali početkom 1944. godine. Podelili su sudbinu stotina hiljada budimpeštanskih Jevreja, prema kojima je Salašijev režim bio nemilosrdan. Njegovog oca su prvih meseci posle nestanka roditelja čuvale komšije, Ferencovi roditelji, a onda je dečaka prihvatila jedna mađarska porodica koja se potom iselila za Ameriku, gde je kasnije rođen Sem.

– Od oca sam naučio mađarski, mada ne tako dobro… čujete po mom akcentu – rekao je i nasmešio se, kao da se izvinjava. – Nikada posle toga ni moj otac, ni porodica koja ga je usvojila, nisu dolazili u Mađarsku. U našoj kući je to uvek bila tema o kojoj se nije mnogo govorilo, mada smo svi do detalja znali šta se dogodilo tog ranog proleća 1944. godine. I odjednom, pre par nedelja, otac se probudio ranije nego obično, seo za sto i saopštio da ide za Mađarsku. Dobro poznajemo njegovu upornost, tako da nismo ni pokušali da ga nagovorimo da promeni odluku. To je značilo da dolazimo zajedno, jer je samostalno očevo putovanje odmah bilo isključeno, zbog njegovih poznih godina.

Moj gost se potom sa zanimanjem raspitivao o današnjem načinu života u Budimpešti, nekim običajima, mentalitetu ljudi, renoviranju starih zgrada… Kada sam pogledao na sat, shvatio sam da smo u prijatnom ćaskanju proveli dobrih sat vremena, a da se za to vreme njegov otac i čika Ferenc nisu oglasili. Otvorili smo vrata dnevne sobe i zatekli je praznu.

Naša pretpostavka da su, možda, otišli do komšijinog stana, pokazala se kao netačna, jer nam tamo niko nije otvorio. Zajedničke terase, hodnici i unutrašnje dvorište četvorospratne zgrade bili su potpuno prazni, bez ikakvog glasa ili šuma.

– Mislim da znam gde bi mogli da budu… – rekao je zamišljeno Sem.

Upitao me je da li bih krenuo sa njim i pokazao mu put do mesta koje su toga dana on i otac nameravali da posete. Pristao sam, jer nam druge i nije ni bilo. Starce je svakako trebalo pronaći.

Do zgrade Parlamenta stigli smo relativno brzo. Tramvaj 4-6 odvezao nas je do Margitinog mosta, a potom smo seli u čuvenu peštansku dvojku i ubrzo se našli na Košutovom trgu. Pred nama se ukazalo zdanje Parlamenta u svom punom sjaju. Bilo je predveče i prva svetla na toj zgradi, obližnjem dunavskom keju i Lančanom mostu, već su bila upaljena. Sa druge strane Dunava, jasno su se videla svetla na Ribarskoj kuli i budimskom dvorcu, čineći ga veličanstvenim. Budimpešta je blistala u svojoj najsjajnijoj odori i koketno nam kazivala priču o svojoj gospodstvenosti i lepoti.

– Idemo ovuda – dobacio mi je Sem kada smo izašli iz travaja, i mi potom lagano krenusmo prema obali Dunava.

Šetača je bilo vrlo malo, jer je već padao mrak, pa je taj prohladni dan sada postajao još hladniji. Prošli smo kroz podvožnjak koji kompleks Parlamenta deli od šetališta i ubrzo se našli na samoj obali reke, pred prizorom koji sam svih ovih godina svesno zaobilazio i izbegavao. Mnoštvo otpertlanih cipela, od metala, stajalo je razbacano po keju i svedočilo o tamnim stranama čovekove prirode. Znao sam da su se na tom mestu ugasili životi hiljada budimpeštanskih Jevreja, najpre postrojenih uz samu ivicu keja, a potom usmrćenih puščanim hicima. Tela su padala u Dunav i bila nošena brzacima ka rečnom dnu ili do udaljenih obala. Na keju su ostajale samo cipele koje su, prema merilima dželata, bile vrednije od života njihovih vlasnika.

– Rekli su mi da su ih sutradan ovde ubili i da ih je Dunav odneo… – izgovorio je glas jedne od dve crne muške siluete, koje se iznenada ukazaše pred nama.

David i Ferenc sedeli su na nevelikom metalnom postolju za koje su lađari obično vezivali svoje čamce i manje brodove. Tela su im bila skoro naslonjena jedno na drugo i podsetila me na dvojicu dečaka Pavlove ulice, šćućurenih i uplašenih, u malom skrovištu ispod našeg stepeništa.  

Sem je polako zavukao ruku u unutrašnji džep svog kaputa i iz njega izvadio crvenu ružu. Prišao je reci i nešto prošaputao, na jeziku koji nije bio ni mađarski ni engleski, a onda bacio cvet u Dunav. Voda se nakratko poigravala sa ružom i okretala je u krug, a onda ju je naglo ponela i brzo nosila prema Lančanom mostu. Ćutali smo i gledali za njom, sve dok je voda nije prekrila i odnela tamo gde su joj se nadali.


Dosije o ustaškim zločinima u Arhivu Vojvodine

U Arhivu Vojvodine pronađen je dosije koji svedoči o ustaškim zločinima tokom Drugog svetskog rata u NDH. Nebojša Kuzmanović, direkto...

DETALJNIJE
Šolet u Novom Sadu

Jevrejska opština Novi Sad poziva sve jevrejske opštine iz Srbije i goste iz regiona na tradicionalni novosadski dvadeseti ŠOL...

DETALJNIJE
Tajna dečaka Pavlove ulice

Savez jevrejskih opština Srbije prenosi tekst novinara i književnika Dragana Jakovljevića Tajna dečaka Pavlove ulice koja je na autorovom bl...

DETALJNIJE
Subotička sinagoga otvorena za posete

Subotička sinagoga, druga po veličini u Evropi, 20. januara, otvorila je svoja vrata svim građanima koji žele da je posete. Za posetioce sinagoga ć...

DETALJNIJE